Исидора Бјелица: Kако се данас све објављује на друштвеним мрежама, од рођења, венчања, развода, читуља, крштења, мислим да би било важно отворити и обичај да се ту објављују и тестаменти, а не нешто тајно па после да се муља. Овако лепо на увид ВР френдовима, па после нема лажи и преваре - шта је покојник желео - човек све фино стави на ФБ и Инстаграм и нема муљања ни нејасноћа коме прасићи, а коме сламарица...

На Западу људи пишу тестамент већ са двадесет и нешто година, свесни да је ова димензија екстра ризично место, где не знаш шта ће пре да те покоси - пијани возач, полудели терориста, стрес због дугова и превара или нуспојава лечења неизлечивих и лако лечивих болести, или ће, брате, комшија или родбина да те рокне по обичајима.

ФБ тестамент је неопходан увек, а камоли кад је неко у годинама или с овако ниским статистичким шансама за дуже преживљавање као ја нпр., па упркос чињеници да се с овом болешћу злопатим више него што би ретко ко издржао - упркос што не поседујем ништа сем старог аута епика и гомиле ником потребних шешира у "земљи сељака на брдовитом Балкану" - нисам га била саставила, али схватила сам да је веома важно да свако виртуелно објави своје есхатолошке преференце да се не би на ову беспарицу још и адвокат плаћао.

Kад видим како малтретирају покојнике свих фела и познате и непознате, човеку се смучи - те овај је подобан покојник, те овај не заслужује овде да почива, па се упоређују покојници, гробнице, званице, венци и храна. Сахране су се претвориле у главне градске догађаје - ко је био, ко је шта обукао. Све у свему, мислим да је суштина, бар у мом случају, да се тај чин обави у потпуној тајности - без присутних. Јер, искрено, оне које јако волим, моје драге дивне пријатеље који су ми овај живот учинили лепшим и забавнијим, не желим да малтретирам да иду на тако непријатно место као што је гробље кад ја већ тамо нисам. Човек кад неког воли, не излаже га трауми - "јер је ред" - и из "поштовања" или "обичаји налажу" или шта већ! Јебеш то, има бољих начина да се поздравимо! На мање конвенционалан и мучан начин, а опет не би било добро да дођу на опело и они који су реално допринели да тако прерано оболим, да не кажем директно и индиректно, и који су ми живот скратили знатно испод иначе лошег српског просека.

Тако биће довољан неки скроман свештеник без БМW-а и аудија, неспецијализиран за целеб испраћаје, и то по јефтинијој скраћеној варијанти. Могу, баш ако инсистирају, доћи мајка и отац - иако реално у тим годинама ни њима тај стрес не треба. Пошто ни мртва ни жива не подносим венчања, рођендане и гробља, а знам да има онај неки глупи закон да пепео мора тамо да чучи - бирократија је чудо - молила бих да се организује да ме се однесе и проспе у море у Црну Гору, али не на неку шугаву плажу, него да се нађе лепа хрид - где нема канализације. Али ако је то превише захтевно, може и из кафане док пију капућино, да се не веру да фрљну. Е, сад, ако неко од пријатеља иде на неку егзотичну дестинацију и има места у ручном, може и тамо, јер само сам била срећна кад сам путовала и писала... Опасно би било да ме фамилија држи у кући у бочици највећег шанела 5, јер ове доступне овде урне су досадне и депресивног облика, па боље левком ме пребацити у шанел бочицу, што, брат брату, сумњам да би ови моји радили, сматрајући да их и мртва смарам екстраваганцијама - те ако то Јо не уради, неће нико, а и бочица је ионако њена. Ови би ме, пре или после, грешком просули на тепих или у лавабо и помешали са дуванским пепелом јер кад ме нема, нема више ни забране пушења у стану...

Будимо реални, једна је Јосипа Лисац која урну своје љубави живота носа деценијама ма где да крене. Томе се надати објективно не бих могла - том романтичном облику загробног фетишизма. Е сад, има онај чувени екцес када се причало да је Бокан заменио пепео свог гуруа Драгоша Kалајића и оригинални однео кући - то је заиста дадаистички чин претеране љубави којој сам увек тежила, али мислим да ја нисам те среће да ме неко украде... Kо ме је волео, нек се помоли за моју убогу душу, прочита омиљену реченицу, а ови што ме пљују и оптужују за штошта, углавном што сам жива, сад ће моћи да наздраве и слободно нек ме неправедно запљуну и тај дан - то ће ми поправити скор на страшном суду, што није наивна ствар. Пошто су ме из удружења књижевника и драмских писаца избацили због неплаћања чланарине, срећом и тај део пригодних говоранције отпада, а не дај боже да неко плати ону кич депра читуљу у оној распалој и гнусној "Политици", која само од читуља и живи. Kњиге - њих равно 79, моја остала сирочад, су на полицама вас, мојих дивних читалаца, па их понекад отворите да се не осете заборављено и усамљено. Ето, укратко, лепо је направити јефтину церемонију на којој нико не треба да се појави и на тај начин спасити људе од стресног чина и трошка око оних ругобних венаца и масакрираног цвећа, које потом они "што лете у небо" одмах рециклирају и препродају - отићи тихо ко угинули канаринац уз "цаста Дива" Марије Цалас на разгласу, 'ајд, толико могу да плате од бедних тантјема. Мислим кад човек умре на време, онда све то може фенси некако да се изведе уз сузе и фотографе - али кад неко из најбољих намера све зајебе па одужи своје и туђе мучење - то је она категорија - отишао нам "после дуге и тешке болести" па међу нама тако дојадио и ближњима и даљима - е онда је у том случају топ сикрит - шифра канаринац најпригодније решење за еxит. Мислим, увек постоји минимална шанса да оболелог од рака прегази одбегли слон или жирафа, или да га звекне метеор или киднапује ванземаљац, е то би баш подигло сућут околине па би се могло ићи на атрактивнију варијанту испраћаја. Нешто фино бахато са пуно говора, целеб и цвећа - овако ипак шифра канаринац.