Некада је сав апсурд људске егзистенције био изражен у метафори чекања Годоа. Бекет, пишући о цивилизацији која је изгубила смисао и Бога, није могао ни да замисли да ће доћи време када ће људи чекати "лајк".

Да ће интернет довести до још дубљих очајања и илузија. До информацијско-емотивог претрпавања, где ће наша душа бити свакодневно затрпавана информацијама за које је некад требало и по неколико година да дођу до нас. Kад ми је јуче ћерка рекла да је неко хаковао "Instagram" и "Facebook" и да се цела цивилизација успорила, да је ускраћена за освежење информација на нивоу минута - ко је кога убио, силовао, опсовао, заволео, ко се сликао го, а ко је кога преварио и оставио - схватила сам колико смо као цивилизација заиста отишли дођавола с тим виртуелним умножавањем.

Не само да на нивоу дана мозак оптеретимо с толико језивих информација о злу - од силовања, убијања, несрећа, него је и онај добри део који се тиче људске комуникативности заправо емотивно веома токсичан. Чекајући лајк - хвалећи се или кукајући - просечан човек општи одједном с неколико стотина, а некад и хиљада људи, што доводи до пренапрегнутости нервног система и до илузије да није усамљен. Све те објаве среће и несреће - од рођења детета до виртуелних умрлица, дају нам илузију живота који заправо и постоји само у том виртуелном простору колективног ентертејмента, где се од политике, злочина до секси афера и трендинг песама заправо претварамо у виртуелно крдо које те исте информације "забављају", али и излуђују и нервно раздражују, док неко на свему томе зарађује због нашег клика!

Јер не само да човек не може примити толико информација, него не може поднети толико стресова - нарочито што кад мозак прочита ту информацију, он не разликује удаљеност опасности и кортизол се лучи на сваку перцепцију стресног наслова! И тако свако вуче скоро цело село пријатеља - виртуелних, где свакоме само да честита рођендан, похвали фотографију и изјави саучешће прође неколико сати. Онда док се апдејтује да је Џенифер Лопез преварена баш као комшиница Мица, ко је кога осудио за порно-аферу, а ко је пререзао вене, ко коме ударио шамар и опсовао мајку - прођоше три сата. Виртуелна арена је гора од свих арена у историји - то је јавна судница, губилиште, бордел и лудница у једном. Имам другарицу која има најбоље нерве од свих људи које знам - мислила сам да је у питању посебна генетика, медитација, 5-ХТП или нека хемија, међутим не - жена нема Facebook, Twitter, Instagram и на интернет улази само да види временску прогнозу!

Речју, она никад није "апдејтована". Она појма нема ко је снимљен док је имао секс ни ко је покушао да се убије, ко се скинуо го ни ко је кога пљунуо - до ње стигне само оно што треба да стигне! Не зна жена ни шта је лајк и напросто живи прави живот, а не виртуелни! Данас одеш у најудаљеније село или манастир и опет се не можеш спасити силовања друштвених мрежа. Зато је информацијски детокс претеча сваког детокса за емотивну особу - јер осетљив човек просто не може да перципира толико информација и да лучи толико кортизола. Јер наспрам досаде због које сви хрле у ову виртуелну утопију - не схватамо колико је то пре свега емотивно исцрпљујуће - прво примити толико информација, већински стресних, а затим улазити у расправе, свађе с људима које никад нисмо ни видели нити знамо ко су. У данашње време информацијски мир је почетак сваког душевног мира. Човек данас у том мору виртуелног ужаса најчешће чека само свој мали "лајк", а тај лајк - који га усрећује и даје му илузију да није сам - има превисоку цену. Превисоку...

Исидора Бјелица