Исидора Бјелица: "Имала сам много тежак дан. Један од најгорих. То је оно кад ти душа постане тешка тону бола. Kад мислиш да не можеш даље, да те Бог преценио па допустио толики терет... То је оно кад очај из тебе прелива од свега што те снашло. И не знаш ништа - ни што си ти, ни зашто се толико злопатиш, не знају ни други, али прихвате неко објашњење и гурају... Ником не требају питања јер одговора нема, али људи гурају... И шта онда?

Размишљала сам шта би ми једино истински пријало у том тренутку, ко би могао да ме утеши јер Бог је по обичају тих, а људи, па и они најдивнији, просто имају капацитет бола и емпатије. Молиш се, а тишина убија. Плачеш, а не помаже... Онда изађем до парка и на углу видим младу просјакињу како храни голубове. За оно што јој уделе она купи хлеб и храни голубове који су буквално свуда по њој.

Пролазе људи, журе, а она седи коже испуцале од зиме, умотана у старо ћебе, и само гледа своје голубове. Убацим нешто у кантицу испред ње као да купим карту за најневероватнију представу или платим терапију. Седнем поред ње и заједно у тишину хранимо голубове. Ја њу не питам зашто је ту где је, а ни она мене не пита ништа. Просто радост голубова све покрије. И сем удара крила и гугутања ништа се не чује. Она је истински биће љубави и знам да не треба да је питам како је завршила овде, као што ја не подносим да ме питају за здравље.

Kако из те перспективе све изгледа другачије - нема журбе ни брига! Двадесетак голубова витла око наших глава и ми се кикоћемо као две девојчице. Минус је, а топло око срца. Некад ћутање помаже више од говора. А ова девојка, она је чувар портала за други свет, или је анђео. Не знам али туга се смањила, очај посустао - њене зелене очи лече сваку тугу. Питате се у којем граду се ово десило - није битно, али негде где сам могла мирно да седим два сата са прелепом просјакињом, а да ме нико не препозна. Да једна другу скоро пуна два сата без речи, објашњења, грејемо кроз додир душа. Тачније, она је имала поглед као са другог света - потпуно недотакнута суровошћу овог света, од ког су јој се смрзнуле руке и испуцала нежна бела кожа. Њој је заиста свеједно шта је на њој и ко пролази поред ње. И да ли ће је у овом телу бити сутра. У њој нема озлојеђености ни страха, она само ужива да буде живи сталак за голубове које храни. А они опет, радосни што неко мисли на њих, ударају крилима и отимају се за комадиће хлеба... И нема питања како се ко зове нити било шта. Тек тишина која лечи. Из овог или оног разлога она не учествује у илузији овог света. Нико не зна њену муку због које је заборавила цео свет као кад бол постане превелик и не можеш више да учествујеш у тим тркама и лажима. Она нема ни страх. Она чак ништа ни не тражи - ретко ко убаци неку новчаницу јер људи мало зазиру од тако чудног призора младе девојке и 20 голубова. И тако прође то време у благости њене ауре. Одседих ја са мојим анђелом и попусти терет на души. Разли се душом нека милост, доброта коју сам покупила од ње... Рекла сам: "Хвала", а она ме само погледала крајичком ока и рекла: "Хвала вама"... Само онај ко не учествује у илузији овог света може помоћи некоме ко носи све патње овог света. Тих два сата ћутања значила су ми више него 50 година говорења. Сва та крила изнад моје главе пригрлише моја сломљена крила. Нису сви бескућници људи са тужним биографијама, некад су то само анђели који немају ЈМБГ, ни стан ни идеју о сутрашњем дану. Они су ту кад нам највише требају и претварају се да ми требамо њима."