Није ми друго требало да упознам све џепове града у којем према Андрићу свићу најсвјетлија јутра, најљепша која су га будила. И да схватим шта је Шантића толико вукло Неретви и врелом камену поред свих благодети које је његова имућна породица уживала. Иако сматрам да сам добро упућен у дешавања, ипак су ме околности које сам 2009. затекао у Мостару помало угрувале и успориле. Али не задуго јер сам свакодневно гледао како људи живе у тренутним околностима и прилагођавају се... Јер живот се дешава без обзира на све.

Добро примљен у средини за коју кажу да тешко прихвата „дошље“, нисам се бавио прошлим временом већ својим послом. Али прошло вријеме је долазило само, свакодневно. Схватих да је круг толико зачаран да су архитекти намијерно „заборавили“ уцртати врата, од Бењамина Калаја, преко Ханса Кошника па до Петрича... У таквим околностима можете бити мазохиста или хедониста. Изабрао сам ово друго па сам коцкице за свој друштвени мозаик тражио по виноградима, винским подрумима и ресторанима, од Сретница до Требижата и даље редом.. У све те хедонистичке сеансе ме је усмјеравао и у њима јуначки пратио познаник, човјек који ми је данас искрени пријатељ, Хрват којег је снажно закачила једна од првих ЈНА граната у Мостару.

И редовно, кад је наљепше нађе се увијек неки паметњаковић са питањем „Ко нас завади“ и „Шта нам је ово требало“? Не знам одговор ни на једно од постављених питања али питања надолазе у бујицама. И сва су болна балканска. У Бањалуци ме питају „Како можеш бити тако наиван и водити породицу и дјецу у Мостар, уопште размишљати о томе“ и „Откуд то да си баш ти тамо декан на факултету, зар не видиш да те користе да би се наплатили код странаца“. Наков све те бујице питања која су у својој суштини јасни одговори и још јасније теореме човјек почне анализирати своје потезе и запита се ко је луд. Тада сам збуњен, након таквих анализа. Али студенти су увијек били ти који су ме враћали у жрвањ, млади људи које су интресовале конкретне вјештине. И прије свега их је интересовао Живот. Генерације које су рат гледале у ТВ календару.

Једноставније је ходати кад је смисао Живот а не линија или црта. Трудећи се да све закључке изводим на основу информација и реалних чињеница схватам да је проблема највише тамо гдје нема истине и гдје недостаје вјере у себе. Ту по логици ствари не може бити ни снаге за Живот. Недостатак снаге је једноставно уочити код човјека и не треба детаљна опсервација. Тај недостатак човјек сам открива. Имао см прилику многима у Херцеговини повратити снагу и помоћи у Животу са различитих позиција. Снага је требала свима брз обзира да ли ходају дуж линије или црте. Ходају Животом. А Живот се већ дешава, наравно. Трпи много али траје. Тешке теме успоравају Живот и чине га тежим, у долини Неретве нарочито. Теме које се једноставно отварају и немогуће их је затворити. Ко може и на који начин затворити тему Помирење? Врло уска и прецизна тема, али немогућа за општеприхваћен одговор. Док је Живот много комплексније питање али истовремено захвалније за провођење јер не чека договоре и интервенције. Вода увијек сама покупи муљ који је остао од ранијих бујица. Истина, треба времена, али тако се деси. Живот се дешава тихо и полако, али има снагу бујице.

Дјеца нам расту полако, нестрпљиви смо чекајући да порасту и осамостале се. Када то дочекамо, схватимо да смо их изгубили јер иду својим путем и за својом срећом. Идеално је када нечија срећа не омета другог да тражи своју срећу. И то је формула, Живот као околност среће и истине. Јер нема среће без истине, нема Живота. Шта друго остаје ако не постоји вјера. Постао сам докон у свом склапању мозаика па сам бројао људе појединачно, оне за које знам да мрзе и људе за које знам да вјерују и љубе Живот. Ове прве сам избројао за неколико сати и још повремено некога допишем у глави, али ове друге бројим свакодневно док ми се дешава Живот. Уморим се од бројања али ми очи дјеце дају снагу да бројим даље да грлим даље. И да увијек имам добру Блатину и добар Вранац при руци када неког „пребројим“... Да се од бројања одморим и залијем тежак рад- Живот. Никад сам не пијем вино, у Херцеговини се Живот о томе брине. У вину је истина. Вјерујем у Живот. Живим;

др.сц. Саша Чекрлија