Ја сам први пут за тај појам и производ чуо прије тачно 20 година у пекари Академац код популарног Студењака на Новом Београду. И тада сам искрено мислио да се купац зеза са продавцем у пекари, иронично алудирајући да бурек који наручује има премало сира, меса, зеља, печурака или сада чега већ све не. Пице, кулена, пилетине… Недавно видјех и бурек са еурокремом и плазмом и прекрстих се… Што се мене тиче, бурек може бити само са месом, а све остало су пите.

Дуго сам ја био у тој својој заблуди да празан бурек не постоји, али морало је и томе доћи краја. Можда пар мјесеци касније, у једној пекари сам и видио натпис “празан бурек” и упитао продавца шта то значи. Добио сам одговор да ми у натпису све пише…. “Празан бурек”. Запањен, гледајући ја у њих онако масне и поређане како и они празно буље у мене, и даље, чини ми се нисам вјеровао у њихово постојање. Логика ми се опет некако потајно надала да у њима осим празнине мора бити још нешто… Послије тога, више пута сам се и затицао иза особа које су наручивале празан бурек, гледајући их као неке ванземаљце, а не гладне људе жељне брзог оброка…

Логично, тада сам ја то одмах повезао са неимаштином и сиромаштвом, што је свакако био погрешан утисак. Људи који су наручивали те празне буреке, видно нису били социјално угрожени. Што свакако не значи да нема и таквих који из нужде избегавају сир, месо и остале мућкалице у њему. Послије свега, једноставно, морао сам да прихватим ту, мени и даље нелогичну чињеницу да празан бурек заиста постоји, да се празан бурек може вољети, жељети и конзумирати…

И дан данас се изненадим сваким сусретом са празним буреком. Не знам кога тако више и “дубље” одмјерим као наручиоце празног бурека. Ја не знам зашто он мени никако неће и не може, ни у главу, а ни на уста. Не знам зашто је на мене оставило толики утисак његово битисање и кидисање у нечија уста. Кад уђем у његову суштину и дубину, видим само двије-три шаке брашна, кутлачу масти и мало воде. Одмах некако прерачунам његову нутриционистичку вриједност која је по мени равна нули. Додуше, ту вриједност ништа пуно не повећава ни онај сир, ко зна какав и одакле, као и она шачица меса ко зна чијег и од кад… Али, опет све то сваком буреку удари неки свој печат, а човјеку бар понуди осјећај неке узвишеније вриједности у односу на оне двије-три шаке празнине које обавезно иду у сваки празан бурек.

Уосталом, шта то данас ваља, вриједи и значи, а да је празно. Можда једино здравствени картон ако је такав. Друго ништа – не! Ни срце, ни душа, ни љубав, ни живот, ни тањир, ни новчаник, ни резервоар… Како онда може и празан бурек ваљати, питам се ја још увијек, без обзира што сам отклонио ту фамозну дилему о његовом постојању…

Неко ће рећи, `фала Богу какав ли је њему живот кад он нема већих јада и дилема но што му је тај празан бурек. И што ме баш он толико мучи све те године. Наравно да имам, као и сви ви. Али ето, празна ми бурека, ја и не знам што му посветих ове ријечи. Можда духовно празнији блог нисам написао, али мени је лакше. Супроставио сам се тој предугој празно-буречној агонији, не ножем, виљушком и јогуртом, него тастатуром. И можда, послије овога, тај бурек за мене неће више бити тако празан. Напунио сам га смјесом од слова и зачинио крупном интерпункцијском сољу. Забиберио дозом хумора, добро замастио сарказмом и пекао 6 минута на тихој и драгој ватри мојих драгих читалаца…

Божо Бобан Вукоје