Лака ти ноћ Херцеговино распета и проклета. Лака ти ноћ земљо између волова и торова, ових нестаје а волови се коте ко керови, ко лисице, ко ђаволи, боже прости...! Лака ти ноћ, мајко, која си ме подојила љубављу коју нијесам капац да вратим, јер немам одакле, а и душа ми крвари док тебе гледам. Док те гледам велику у души и сновима, а овако склупчану и малу у очима оних који те краду и који нам и ово мало поноса, јединог што нам је остало,и за тебе и мене и нама сличне, и пиље у очи провјеравајући да ли смо мртви.

Нијесмо мртви лијепа моја мученице. Исти смо.Знамо ми да се инатимо и трајемо . Знамо ми како се трпи. А знамо богами и како вратити и куму, и Tурчину и онима који мисле да су нас насукали на танак лед.Ледили смо се ми кроз мећаве, моје узданице, и трајемо таман онолико колико и звуци гусала.Не маримо као старац Вујадин за очи чарне кад нас изадају, али издаји знамо мјеру мјесто и вријеме, и кад и како ћемо их наплатити.

Зато, лака ти ноћ моја сукнена, моја скорупачо, моја ћудљива и шутљива узданице.Лака Ти била и ова ноћ, громовита на Дучићевом, мом и твом Леотару, на рањеном кршу, на нашим пирамидама, све су нам планине исте, исписана и с Богом сједињена ноћ, моја крвава, пркосна и поносна кабанице, која нас чуваш од злог накота, од враџбина и гатара,олоша и пестокупљевине, а ко је ко у њој добро знамао и ја и Ти...!

Лака ти ноћ узданице, која вјековима кријепиш оне као ја, и боље и лошије од мене.Спавај ноћас, ја сам одлучио да чувам стражу за твој сан. Окријепи се бар једну ноћ да би нам сјутра вратила смисао за живот, за одлуку да карту коју сам купио у једном правцу сину јединцу,( да оде а неврати се), поцијепам и кажем му :“Казала ми је Херцеговина да Те треба. Казала ми је домаја моја, да мораш као и ја остати ту на свом прагу.“

Пробудићу те ујутру, и немој да си ми поспана и буновна. Немој да ми врдаш, већ одсањај сан о бољем сјутра, и донеси ми дар. Донеси ми камен да сину ставим под главу и кажем , ово Ти је кушин који ти Херцеговина мајка даје. Биће Ти тврд али је сигуран.Ђеца ће ти бити љута као овај камен, и тврда и искричава, и здрава, и висока и права као њене планине.Не бој се сине ,кад Херцеговина каже да не идеш, не иди! То само тражим.Па ако можеш помози, ако не слажи ме , само ми дај снаге, да сина јединца сaчувам од зала свјетских , љепота бјелосвјетских и фукара свакојаких. Ове су наше ништа!Ја се с њима знам носити!Но он не зна ништа. Зна само за Тебе, а ја сам га том научио?Па зато помагај моја лијепа, моја кршна , моја сиромашна, моја једина Домовино.

Добро Ти јутро свануло Херцеговино моја. Одспавала си, чувао сам Те, дај ми одговор!

Зоран Гргуревић