Нама људима, упркос сталним причама о неопходности тога, заправо је јако тешко да волимо и Бога и себе и Бога у себи. То је зато, част изузецима на ивици светости, зато што је Бог за велики број људи сувише апстрактан да би га волели. Тачније, да би знали како да то постигну. Јер, човек жели да воли Бога, али заправо не зна како. Сувише му је далек и несагледив.

Обраћамо му се кад нешто молимо, а ретко да му само кажемо да га волимо, баш због те несазнатљивости и неопипљивости.

Па ипак, ништа лакша није ни лекција љубави према себи, јер како тело тражи огледало, тако и душа тражи своје огледало... Наши ближњи, породица, пријатељи, партнер су управо то огледало у коме проналазимо и одраз сопствене душе и Божји одраз. Јер заправо све је то једна љубав.

У тим људима које волимо свим срцем отелотвори се све оно апстрактно и несазнајно, недокучиво и недосежно. Ту у погледу, загрљају, смеху с онима блиским нашим душама откријемо све. На неки чудан начин све је илузија у овом 3D свету - и успех, и слава, и богатство, и лепота, али опет моћи се истински из душе, пуним срцем, радовати туђем успеху, е то је прави подвиг! И томе заправо служи сва илузија овог привида богатства и славе и моћи...

Стати пред човека за кога кажу да је у нечему успео, а не помислити - каква неправда да он све то има, а ја десет пута, ма милион пута паметнији, бољи, лепши, образованији, незаслужено не успевам - каква космичка неправда... Е то је једини истински успех у овом свету, та слатка, чедна радост због туђе среће!

Тај загрљај душе која може да се радује за другог као да је реч о њој. И у том радовању за другог заправо сазнајемо све и о Богу и о себи самима, јер мера наше могућности да не завидимо је мера и сопствене љубави према себи. Човек који воли себе не завиди другоме. Он то претакање љубави прима с радошћу и не трује се горчином о неправедности света, људи, космоса и самог Бога...

У том тако ретком капацитету да се истински радујемо туђој срећи се крије једна од највећих тајни живота. Јер, човек који то може заиста има љубав према Богу, себи и ближњем и даљем. То није само лакмус папир нивоа наше свести него мерна јединица наше испуњености у овом животу. Знам људе које су моћ, богатство, успех, учинили још бољим људима, а знам оне које су те ствари сурвале у понор незадовољства.

Такође знам особе које су немаштина, болест, несрећа учиниле величанствено добрим душама, али знам и оне који су због тога постали још више бесни, огорченији, завиднији... Дакле, све што нам живот донесе, било наизглед лоше или добро, може бити по нашем избору за радост или за завист! То је она мистериозна тајна универзума да је мера одсуства зависти мера наше свести и љубави!

Човек који се радује туђој срећи је једини истински срећан и богат јер све радости овог света су и његове радости. Човек закопан у завист само ће откривати нове неправде према њему, а горчине ће се увећавати. Зато постоји само један поглед који говори све о стању наше душе и свести, о количини љубави у нама - поглед у туђу срећу!