22. март 1994.

Данас ми јавише шта се догодило у нашем стану 26. јуна 1992, дакле два мјесеца након почетка рата.

Шеф војне полиције грађанске Бехе, неки Едо Лучаревић, са неколико својих војника провалио је у стан у улици Кате Говорушић 9а. Тај грађанин је прво покрао новац и друге ситнице, а онда су приведене комшије натјеране на лажно свједочење:

– Видите шта је скривао ваш комшија? – бомбе извучене из рукава а не из оџака, како пише у записнику, показали су комшијама. – Јесте ли сањали да сте врата до врата живјели крај српског терористе?!

– Колко ја знам он је био партизан.

– А колко ти не знаш? Он је био четник а не партизан! – одговорила је комшиница Родић, а знала је да је мој отац био партизан и да није био терориста. Ипак је потписала.

Када сам позвао мајку у Херцег Новом и прочитао јој записник, рекла је:

– Свиње једне, то је кеса у којој је било хиљаду и седамсто долара од оне три хиљаде што си нам послао из Америке, да имамо, сјећаш се?

– Сјећам – кажем ја, а она наставља:

– Ја будала нисам понијела кад сам пошла Мурату у Херцег Нови! Мислила проће ова фуртутма!

Да се тај случај провале у стан мојих родитеља десио барем годину дана касније, рекао бих, ајде, постадох грађанин Београда, па не подносе ту чињеницу. Али, рат тек што је почео. Као и многи други који су Сарајево напустили давно, изузев збуњености и  саосјећања са грађанима, те процјена које нису увијек  биле тачне, нисам ништа друго чинио. Када је кренула пуцњава у Сарајеву за 5. април и муслимански празник Курбан-бајрам, мог оца је рат затекао на лијечењу у Херцег Новом и када војни полицајац упадне  у његов стан, опљачка га, а онда извуче лажне бомбе из рукава, то не може да нема симболичко значење. То је порука коју су Алијини војници послали мени, а не мом, тада још живом оцу. Реаговали су на мој текст у Ле Монду. Тамо сам ја првих дана рата позивао на мир, али сам Алију Изетбеговића назвао генералом без војске. Тешко ми је да повјерујем како је у питању било нешто друго.

(наставиће се…)

Емир Кустурица