Седим и ћаскам са мојом шеснаестогодишњом кћерком и она ми каже: "Заправо не зна се да ли је страшније да је овај овакав живот вечан или пролазан". У тој реченици су садржане хиљаде година људске муке и промишљања ко смо, одакле долазимо, шта је овај свет, зашто морамо да се суочавамо са смртношћу, неправдом, незнањем и немоћи.

И ма колико индустрија заборава, а под тим подразумевам све што човеку одвраћа пажњу од чињенице да се упркос евидентном напретку технике и науке још нисмо помакли са мртве тачке ни када је у питању космос ни људска егзистенција.

Човек је, парадоксално, на исти начин немоћан и запитан пред свим што му живот доноси. Немоћан је пред својом и смртношћу оних које воли, а често је немоћан и пред стихијама, поплавама, пожарима, вулканима, цунамијима и чак је немоћан пред хиљадугодишњим програмима веровања која одређују његов живот и које је добио од предака, породице, друштва... Ту се на парадоксалан начин показује да свака особа која успева слепо да верује у било који верски, идеолошки, гносеолошки, онтолошки концепт бива поштеђена муке коју доноси сумња иако је баш та сумња доводила до цивилизацијских помака. Они који су сумњали у сваки концепт колективног слепог веровања су доносили и цивилизацијски напредак, али колико су скептици добри за колективну судбину толико су преиспитивачи свега и свачега, они који никад нису могли да буду у крду заправо тешки за саме себе. Јер особа која не може да поверује ни у један концепт до краја и која ће увек доводити у питање догме које јој друштво намеће ће увек бити изложена олуји сопствених мисли од које нема заклона и хистерији масе и линчу фанатика свих врста којима не требају они који доводе у сумњу њихове постулате фанатизма. На чудан начин то се не бира, и ту постоји неки невероватан детерминизам оних које кроз историју називамо "црне овце", а без којих ниједан систем веровања и догме не би био преиспитиван... То су они људи који су сумњали да је земља равна плоча, да инквизиција није добра ствар, да комунизам, капитализам и сви изми у које смо терани да верујемо нису баш тако сјајни и то су они људи који су у сваком систему страха и утеривања у тор препознавали манипулацију и начин да се влада другим људима. Али скепса сама по себи тим Прометејима парадоксално није доносила ни судбински ни емотивно много тога доброга - не - такви људи би у сваком систему колективног веровања били прогањани, таргетирани као неко ко подрива систем колективног веровања, као неко ко је опасност за тај исти систем, ма шта он био!

Kамиказе било ког уверења су блажене у свом одсуству сумње. То је тачка у којој се сусрећу фундаменталисти, предане бирократе и фанатици свих опредељења. Они не сумњају и одлично им је. Са друге стране, скептици се деле на две врсте: на оне који су свесни да сумња као таква није решење, већ само нужност, и они који од своје сумње направе нови систем фанатизма и култ сопствене личности и таштине. И где је онда утеха за оне који просто не могу да поверују у било шта што им се продаје као колективна и једина истина и заборав?

У препознавању аутентичности реакције које најчешће препознајемо као лептириће у стомаку или тајни говор срца. Истина је да ништа не знамо, али баш зато не би требало да ни не радимо против онога што нам срце говори... И то ме враћа разговору са мојом тинејџерком о томе шта је горе: вечност или пролазност овог несавршеног света. Најгоре је издати себе у свакој тачки нама нејасне егзистенције, рећи "да" кад мислиш "не", радити посао који не волиш, бити са људима које не подносиш, жртвовати слободу за колективни прагматизам, одустати од снова, радости, заноса и смеха јер су нам други тако рекли. Дакле, једини заклон који човек има у свету о коме заправо и даље не зна ништа је сопствено срце. Ако њега издамо, ако оно у нама вришти и плаче, ако радимо против њега - то је најгори пакао. А друштво, породица, митомани, фанатици као и увек ће понудити хиљаду један разлог зашто је погубно веровати сопственом срцу и интуицији. А правила нема, и свако срце има своју истину коју ако погази - мораће да живи туђе истине.