18. март 1994.

На филму је све вјештачко. Када би Лазо био потпуно природан на сцени док тумачи лик Црног, осјетивши какав је Мики уистину лукав тип, он би га вјероватно распалио чекићем по глави! То би било у складу са његовом природом, али и супротно основном задатаку тумачења превареног и заведеног типа који је пругутао идеолошку пилулу. Ријечју, типа који трпи јер је рођен да буде жртва и да кô теле блеји у спретног догмату. Изгледа ми да Лазо воли да трпи, али није сигуран да исход такве поставке ради за њега када у свечаном одијелу буде мјерио чији је аплауз највећи послије пројекције филма! Глумци никада не иду у пензију добровољно. Они најславнији, ријетко се баве и риболовом пошто рибе не аплаудирају. За разлику од риба које не воле да се упецају на удицу и буду жртве, гледаоци обожавају да загризу мамац, да буду на страни жртве. Они главне јунаке поштују, али љубав према њима изражавају само ако се жртвују или ако их неко жртвује! Изузеци су бајке као што је Супермен. Који опет нема карактеристике, он је Супермен. Тако се гледаоци ваљда бране од стварности у којој сваки час може неко да њих саме жртвује. Злостављаче не воле, али их се плаше… Посљедњи боравак у Црној Гори, на Светом Стефану, најбоље сведочи о савременом човјеку. Тамо је један човјек хвалио другог и говорио: „Виђи га, виђи оно зло!“ Тако мисли и осјећа савремени човјек. Доброта је дисквалификована као и морал. То није више практичан интерес, категорични императив како каже Емануел Кант. Моралност и доброту изједначавају са досадом.

19. март 1994.

Волим да филозофирам и тренирам логику пред глумцима. Филозофирам јер не вјерујем да пробе текста или било шта од традиционалних припрема помажу филму. Због тога што сценограф сагради велики брод, морнари га довуку на обалу Дунава, електричари развуку каблове, реквизита камионима допреми ствари из студија, костимограф обуче глумце. Све изгледа природно за сцену доласка Марка Црног и Наталије на брод након крађе Наталије из позоришта. На крају, све је спремно да се сними велика ноћна сцена. Довољно је само да Вилко не упали вјештачко свијетло и да се све лијепо и природно не види. Нема, значи, филма природног.

20. март 1994.

Мисли о појму природног на филму воде ме у дјетињство. Крај Принциповог моста недалеко од мјеста гдје сам рођен, снимао је Вељко Булајић филм о Сарајевском атентату. Док је редитељ спремао компликовану сцену, стајао сам иза конопца у групи периферијских мангупа трбухозбораца. Они су без отварања уста изговарали име славног режисера. Онда је један медвједасти човјек из обезбјеђења растјерао барабе да не ометају великог умјетника у припреми значајне сцене. Мангупи шмугнуше на спрат, те су скривени иза хаусторског прозора пљуцкали по режисеру и екипи. Само су неки чланови екипе гледали према небу и пружали руке мислећи да опет почиње проклета сарајевска киша.

Када је све било спремно, Булајић је кроз мегафон дрекнуо:

– Акција!

Снимљено је много дублова и режисер је сваки пут падао у жестоки транс. Камерман који је снимао камером из руке изводио је компликовани кадар, а Булајић га је дрмусао (да слика буде што природнија). Затим је режисер гурао неспретне статисте који су се у гужви ионако спотицали о плочник тадашње улице Војводе Степе. На врхунцу, када је требало да Флоринда Болкан, која је тумачила лик Софије, падне покошена Принциповим мецима, Булајић је потпуно заборавио да дигне руку и тако дâ знак глумцу за испаљивање метка како би Гаврило Принцип убио Фердинанда. Он је од узбуђења урлао:

– Природно, природно, мајку вам јебем!

Тада су сви већ стајали и загледали се у чуду, а Булајић је и даље викао:

– Шта гледаш, глуми, глуми?!

Тек касније, када је угледао Флоринду Болкан како у хотелу „Европа“ пије кафу, викнуо је:

– Стоп!

Од узбуђења и од среће што их више није гурао, тукао, те што је престао природни транс, статисти су гласно аплаудирали. Режисер је, наравно, вјеровао да је аплауз био упућен њему. Смјешкао се и уживао. Док га је наочита Флоринда гледала с презиром, Булајић је госту на снимању Браци Косовцу, иначе члану ЦК БиХ, објашњавао техничке детаље у вези са снимањем. Касније, када је филм изашао у биоскопе, видио сам ту сцену и била је врло неприродна.

(наставиће се…)

Емир Кустурица