18. март 1994.

Тешко ми пада што морам да освјетлим сваки аспект приче Андерграунда. Не успјевам да убједим глумца Лазара Ристовског како на филму не постоји ништа природно. И да је неопходна теоријска сагласност око разлике између природног и неприродног! Велики проблем је што данас не вриједе теорије. Оне су пале заједно са идеологијама. Остала је надидеологија која се заснива на томе да су и комунизам и фашизам иста ствар. Није могуће. Данас је једина теорија, у ствари – пракса. У прошлости, не тако давној, када је свијет био слободан, учили смо теорију музике од Адорна, социологију од Ролана Барта, Дејвида Рисмана, Ерика Фрома. Остао је данас још једино Чомски.

Не знам колико тај неспоразум око природног и неприродног настаје због различитих језика које користимо Ристовски и ја. Он је одрастао са увјерењем да је природност најјаче оружје глуме. У питању је органски процес који се одвија под различитим околностима! На филму су околности увијек вјештачке. Он је гледао много холивудских филмова који се изржавају натуралистички. Сигурно су му промакли Ернст Лубич и Френк Капра. Настали на традицији холивудског филма и слогана „Филм је већи од живота“, они су га идеализовали. Мислим да је већина наших глумаца  концентрисана на натуралистичку традицију коју је стварала телевизија. То су они филмове у којима се лице много боље види (електронска камера) и због тога више личи на оно што они виде у огледале пред којим проводе дане прије филма или позоришне представе! Ја сам, наиме, љубитељ филмова Брус Лија и Андреја Тарковског. Код првог ме хвата бијес када видим како га, онако ситног, провоцирају мангупи у великом граду. Пожелим да скочим и да му правим друштво док се туче с дрипцима. Онда он то учини боље него што сам замишљао. Останем, због тога, закован за сједиште. Намлати их прописно у име свих нас. Код Тарковског ме држи милина створена стањима у којима нас аутор, неосјетно, ослобађа гравитације, одводи у духовне пејзаже својих ликова, кривуда лавиринтом људске душе користећи стварност као елементе фикције а не као пуку репродукцију гдје се ствара утисак о природности о којој говори Ристовски. У филмовима пјесника Тарковског нема ничег од поступака оних који нам пред очи истоваре гомиле описних радњи, снимљених са више камера што онда, како су говорили продуценти, „монтажа дотјера“, музика учини да ствар накваса, а све се то на крају стисне у лабораторији. Сви мисле на лабораторијски учинак који потиснутом свјетлошћу направи чудо. Наиме, музика и филм имају основну заједничку карактеристику. Када се смањи свјетлост на слици, онда боје постају интензивније на платну, а када се стиша музика и звук доведе до минимума и басови и високо фрекветни тонови се боље чују него када се ствар појача до краја. Све ово може уз услов да су камерман и тонски инжењер зналци и да се филм приказује у добрим условима који подразумијевају да звучник није с краја Другог рата а платно неопрано двадесет година. Због ових али и других појмова, мени је постало јасно како филм користи препознатљиве призоре из живота али тек када их и постави макар наопачке, ако редитељ нема у плану ништа боље, тек онда постају филм.

(наставиће се…)

Емир Кустурица