11. март 1994.

Мало шта је ту било логично. Господин Бујг, најбогатији француски грађевинац, стигао је у Кан да купи хотел. Повели су га на канску пројекцију гдје је гледао Дејвида Линча. Није купио хотел, али је одлучио да прави филмове. Брижљиво је сакупљао редитеље чије филмове су вољели да гледају он и његова жена. Кажу да је његову жену гануо филм Дом за вјешање и да је плакала, али да се чак и велики бизнисмен расплакао. То је било први пут да чујем како и велики бизнисмени плачу.

Бујг је направио фирму „CiBy 2000“ и послао у Њујорк Парижанина који је покуцао на моја кућна врата и рекао: „Има један човјек у Паризу који каже само да упишете цифру за филм који желите да направите!“ Ко не би прихватио такву понуду?!

12. март 1994.

Дан послије доласка у Праг, не излазим из собе. Стиже Бреговић који каже да је преслушао касете трубача које је добио од Стрибора. Неки од њих су побјеђивали у Гучи. О том фестивалу сам слушао много. Пуштамо пјесме да се врте у круг. Од двије традиционалне пјесме кројимо једну. Тако настаје: „Мјесечина, мјесечина, јој, јој…“! Пјесма коју ће пјевати преварени народ у подруму.

Бреговићева вјештина да беспоговорно слуша шта му сугеришем је невјероватна. Све што му кажеш да желиш, он истог тренутка примјењује без резерве. Тако је било и у Аризони дриму. Пуштен му је Кејси Линтон Џонсон, а он је за два дана пронашао пјесму Соленцара. То је наводно дјело Корзиканца за којег Бреговић, када му је уредник скренуо пажњу да би могао на суд због плагијата, одговара: „Није ни он аутор, то је стара јеврејска пјесма Соленцара, уосталом ђе смо ми а ђе су они! Када се прода милион примјерака, платићемо и суд и аутора!“

Душко Ковачевић је стигао из Београда и док Бреговић монтира пјесму, причамо о тексту који би требало да изражава стање у подруму. Преварени народ, закључан у подрум на крају Другог свјетског рата, повјерује у перверзну Маркову информацију да рат није готов. Све је у том филму обрнуто. У подруму, дубоко у земљи, живе изоловани људи. Прогутавши идеолошку пилулу, производе оружје и живе реалност преварених људи! Зар то није заправо судбина радника и готово читавог свијета, којем надидеологија преко радија и телевизије пушта информације преко којих овладава том истом гомилом? Они ипак, коликогод живјели у лажи, вјерују, али тек када, у другом дијелу филма изађу у екстеријер, у стварност, сударају се са фикцијом. Пошто се напољу снима филм подударан са њиховим виђењем времена. Отац и син налете на Вељка Булајића који снима партизански филм!

(наставиће се…)

Емир Кустурица