Пише ми једна дивна дама о томе како је без икакве најаве остала без љубави свог живота, без свог мужа с којим је имала највећу љубав и срећу. И сада туга, бол, неверица и питање како даље... Пишем јој колико је благословена да је имала толику љубав, ја која већ пет година живим у сталној сенци смрти и која осећам и гледам бол растанака, прераних одлазака, запитаности зашто оволико бола знам, колико је ретко да неко и доживи такву љубав.

Пре свега, колика је благодат отићи тако лако без тешке болести која уништи све лепо, лако и радосно у нашем животу. А затим колико се људи у овој суровој долини плача може похвалити да је имало тако савршену љубав без бола, без издаја, без егоизма, без љутње, без беса, без оног страшног осећаја да смо заједно, а да смо сами у помрачини сопствене смртности и бола... а то је туга када сваки дан осећаш колико си усамљен у сопственом болу и кад не плачеш, већ ти се саме сузе проливају од језе зида сопственог бола и самоће и само вапиш драгом Богу у нади да од толико тужних и болних може чути и твој глас.

Али то је овај живот, вечна промена, немогућност да било шта задржимо, а нарочито срећу у крхкости овог света и овог тела... и неретко нас који живимо у великој боли само страх од смрти држи још увек у животу. Неко је као ова дивна дама мучен оним што је имао, а изгубио и тек је сад у језивој наглости вољеног схватила колико је била срећна и тек је сад у том разумевању сопственог губитка спознала сву величину сопствене среће и несреће. И шта вреди да јој кажем колика је благодат доживети такву љубав кад 95 посто људи са овог света одлази с осећајем горчине, промашености и усамљености. Гледала сам пуне собе, гужву око кревета болесника, а његове зенице ми говоре колико је сам и како нико од тих ближњих нема времена ни снаге да пробије његову баријеру туге и страха, да преузме бар мало суза и брига, да га загрли тако чврсто да овај осети да, иако нико други не може за нас носити ни најмањи део нашег крста, болести, смрти, ипак нисмо сами. А осећај усамљене напаћене душе најтежи је осећај на свету.

И шта вреди, неће жени бити лакше у њеној усамљености ако јој откријем колико је оних који су усамљени поред оних с којима живе. Нити се може живети у успоменама које су неповратно отишле у маглини прошлости нити има наде за оно што многи срећници називају будућност, а мисле да им припада.

Нема рангирања туге и бола, сваком је његов највећи јер је његов!

Закључани у сопствено ЈА свако води своју битку да захвалност победи горчину и тугу ма како тежак животни сценарио да нам је запао. А лек за тугу не постоји, осим оно - мислићу сутра - које изговара Скарлет О'Хара у "Прохујало с вихором".

Мислићу сутра чак иако то сутра нећу доживети, јер мучионица сопствених мисли најгора је справа за мучење. И ако у том болу било ко успе да нам подари речи или загрљај разумевања, од којих бар за трен осетимо да нисмо сами у вртлогу нестајања и пролазности, е то је миракл, то је љубав која једина пружа утеху.