Није морално ни нормално пребројавати крвна зрнца Вукоте Говедарице, кандидата Српске демократске странке (СДС) за предсједника Републике Српске. Још је неморалније преиспитивати његова религијска убјеђења или традицију његове породице. Његова биографија, пак, вриједна је јавне пажње, јер Говедарица тражи подршку бирача за најважнију функцију у Републици Српској.

Говедарица је рођен 9. марта 1976. године и истина је да је имао 16 година када је почео рат. Нажалост, рат није трајао једну годину, и Говедарица је имао више среће од својих вршњака па је крај рата дочекао жив и здрав у Србији. Неки његови вршњаци нису имали ту срећу и као војници Војске Републике Српске (ВРС) су положили животе за Републику Српску, попут требињског јунака Александра Маслеше и многих других мање знаних јунака. Дакле, сви су у Републици Српској старили док је трајао рат, неће бити да је Говедарица остао вјечни шеснаестогодишњак.

Вукота Говедарица је наравно имао право да учини избор у животу и побјегне од служења држави и народу, но тај избор му данас не даје право да тражи да буде први човјек те исте државе чије је стварање посматрао из Србије. Први тест након рата у БиХ Говедарица је имао јако брзо, 1999. године, када је почело бомбардовање Србије. И опет је побјегао. Тиме је гатачки посланик потврдио озбиљну црту свог карактера.

Говедаричини биографи се узалуд труде да уљепшају или преправе чињенице, али ретуширање не иде тако лако, посебно не у Гацку, у којем је од својих Гачана једва извукао живу главу те 1999. године када се вратио из Србије. Гачани знају добро да су му чували кућу тих дана од бијеса оних који су за разлику од њега крварили за ову земљу. Истина је да Говедарица воли гусле и да свира на нашем традиционалном инструменту. Но, карикатурално је да двоструки бјегунац и дезертер велича српско јунаштво, па и преко гусала.

Његови школски другови изражавају озбиљну сумњу и у податак који је званично представио да је завршио Факултет спорта и физичког васпитања. Неки кажу да је завршио Вишу тренерску школу и да је на волшебан начин дошао до дипломе. Да имају разлога за сумњу говори и податак да је Говедарица студирао седам година.

Једини посао, осим два посланичка мандата, који је Говедарица у животу радио је технички директор Културно-спортског центра у Гацку. Сигурно је ово радно мјесто велико изненађење за Гачане, који не знају ни шта је тачан опис послова наведеног радног мјеста. Било би занимљиво да Вукота Говедарица исприча шта је то конкретно радио у спортској дворани у Гацку и, што је важније, како је дошао до тог радног мјеста.

Јавна је тајна да му СДС у Гацку није желио дати посао јер је дезертер и да се запослио захваљујући тадашњем генералном директору Рудника и ТЕ Гацко. „Образовање, писменост и компетентост“ Вукоте Говедарице дуго је, с разлогом, предмет шала домишљатих учесника на друштвеним мрежама.

И ништа спорно не би било у дијеловима биографије народног посланика из Гацка, да он није пожелио да буде предсједник Републике Српске. И с ретушираном биографијом – превише!