Легендарни глумац Љубиша Самарџић преминуо је у 81-тој години живота.

Самарџић је у децембру прошле године имао тешку операцију мозга, а његово здравственео стање посљедњих неколико дана је било изузетно лоше. У децембру када је Љубиша био на операцији, љекари су имали оптимистичне прогнозе, међутим његово стање се погоршало због хроничне леукемије од које је боловао дуже вријеме.

Једини глумац са овог простора који је освојио Златног лава у Венецији поклонио се публици 30. марта у Дому омладине, на отварању Београдског фестивала документарног и краткометражног филма. Тада је премијерно приказан његов документарац "Панта реи", у којем Љубиша даје интимно, искрено и дирљиво сведочанство о свом дјетињству, породици рудара из које је потекао, доласку у Београд на студије, разлозима због којих је изабрао глумачку професију, својој супрузи, сину који је преминуо, ћерки, унуцима, али и о времену у којем је живио.

Рођен у Скопљу, школовао се у Београду

Самарџић је рођен у Скопљу, 19. новембра 1936. у породици рудара који су радили у руднику угља Јелашница код Нишке Бање. Још у гимназији повремено је радио да би издржавао породицу. Студирао је право, а потом је прешао на Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.

Његов таленат је откривен веома рано и добио је стипендију за студије код режисера Бојана Ступице. Бојан Ступица му је прибавио стипендију Атељеа 212, али је - привучен филмом (деби у Играма на скелама, 1961, С. Веиганда) - на сцени је играо тек на самом почетку каријере.

Пажњу критике привлачи већ сљедећом улогом шармантног неспретњаковића у "Прекобројној" (1962) Б. Бауера, а углед учвршћује 1963. филмовима "Пешчани замак" Б. Хладник, "Дани" Александра Петровића и "Десант на Дрвар" Ф. Хаџића.

За филм "Јутро", гдје тумачи лик младог партизана суоченог с трагедијама рата, награђен је на фестивалу у Венецији.

Награду Гран при у Нишу добио је за улогу у филму Вељка Булајића "Битка на Неретви" 1969. године.

Филмска биографија дуга преко пет деценија

Kроз готово тридесет година глумио је главне и веће споредне улоге у више од седамдесет филмова различитих жанрова, најчешће у ратним и комедијама, али, у новије вријеме и у дјелима друштвене проблематике: "Љубавни живот Будимира Трајковића", "Смрт господина Голуже", "Живот је леп", "Kућа поред пруге" и многи други.

Наклоност публике стекао је готово искључиво на филму, како сам каже, играо је код скоро свих југословенских редитеља.

Добитник је и Седмојулске награде СР Србије 1984. године за глумачко остварење у протеклих двадесетпет година, те, тадашњег највишег признања Награде АВНОЈ-а 1988. године, иначе ова награда је први пут додијељена једном филмском глумцу. Од свих југословенских глумаца најчешће је награђиван на пулском фестивалу.

Награде и признања

*Златни лав за улогу у филму Странац 1967. године;

*Године 1968. са Миленом Дравић за улоге у филму "Јутро" су добили награду Она и он за најбољи Глумачки пар године коју додјељују ТВ Новости;

*На Филмским сусретима у Нишу 1970. Гран при за улогу у филму Битка на Неретви;

*Добитник је Златне арене за улоге у филмовима Бомбаши 1973. Доктор Младен 1975. и Рад на одређено време 1980;

*Награду за најбољи Глумачки пар године по избору читалаца ТВ Новости добио је са Весном Чипчић за улоге у телевизијској серији Врућ ветар на Филмским сусретима у Нишу 1980. године;

*Гран при за улогу Боривоја Шурдиловића на филмским сусретима у Нишу 1983. године;

*Награда Павле Вуисић за животно дјело август 1995, тј. за своје улоге у југословенској кинематографији;

*Награда АВНОЈ 1988 — према ријечима Љубише, то му је највриједнија награда;

*Награда академије Иво Андрић за животно дјело 2005. године;

*Награда Милан Жмукић на Филмском фестивалу у Херцег-Новом 2016.

Сарадња са Миленом Дравић

Kаријеру Љубише Самарџића пратила је једна посебна сарадња са колегиницом Миленом Дравић. Први пут се са њом на филмском платну појавио у "Прекобројној". Укупно су заједно играли 25 пута. Испреплетале су се тако двије велике животне приче.

- Милена је у почетку била младо, безазлено дјевојче са простосрдачним лицем, дакле "наивка", како ми то кажемо, а већ након две-три године постала је изврсна драмска глумица - рекао је Љубиша 1983. у интервјуу за "Летњи ас", а преноси " Yуго папир".

Kако је испричао у том интервјуу, срећан је што је са Миленом ушао у свијет кинематографије и што је она остала уз њега. Партнерке Љубише Самарџића биле су и Олга Вујадиновић, Светлана Бојковић, Станислава Пешић, Неда Арнерић. Милена је остала његова савршена партнерка са малих екрана.

Kако је добио надимак Смоки

Љубишу Самарџића годинама је пратио надимак Смоки, а глумац га је добио због улоге младића Смокија у филму "Пешчани град" 1962. године.

Пет година касније поново је на филмском платну био Смоки у истоименом филму.

Неспретан у завођењу (само на поглед), виртуозан у глуми и бескрајно шармантан, Љубиша је једноставно Љубиша.

Kако другачије објаснити све оне његове заводничке авантуре, жене које су га секирале, остављале, али и лудо вољеле? Сјетите се "Полицајца са Петловог брда" у којем је био ожењен Свјетланом Бојковић, Недом Арнерић, Миленом Дравић, Мајом Сабљић, и замало и Иваном Жигон.

Ако је неко могао да се избори са оволико жена на једном мјесту, могао је то Бошко. Његово збуњено лице, у борби стидљивости и страсти, постало је готово антологијско.

Скроман Љубиша био је и омиљени отац својој телевизијског дјеци, а тајну његовог шарма најбоље је описала његова супруга Мирјана Самарџић која је 1970. у интервјуу за "Старт" за свог супруга рекла да је добар, спреман да помогне свакоме, пожртвован, њежан и пажљив, али и веома наиван и да превише вјерује људима.

Супруга увијек била уз њега

Љубавна прича Мирјане и Љубише Самарџића почела је сасвим случајно. Глумчева супруга је прије неколико деценија у интервјуу за "Старт" (који је пренио "Yуго папир") испричала да је Љубиша веома брижан отац, а да би човјек био такав, он се са тим мора родити.

Истакла је да је њеног мужа дјетињство одредило и да је из свог дома све добро понио.

- Он није боем, не воли кафане већ кућу и домаће огњиште - поручила је Мирјана којој није било тешко да буде супруга познатог глумца јер Самарџић није дозвољавао да посао утиче на породицу.

- Летовала сам на Бледу. Он је био на некаквом одмору и шетао. Моја сестра је рекла: "Пази, Љубиша Самарџић!", ја сам одговорила: "Баш ме брига". Њему је наводно запао за око мој транзистор, а тек онда ја. После је рекао да лошији транзистор није видео у животу, а ја се надам ни бољу жену - испричала је Мирјана Самарџић како је упознала Љубишу за "Старт" 1970. године.

Сусрет се претворио у брак дуг пет деценија, а глумац је једном приликом открио због чега се оженио Миром.

- Kао што је љубав пресудна у животу јунака свих мојих филмова и серија, тако је и за мене била пресудна љубав у избору животног сапутника. Заволео сам прелепу, шармантну, паметну и премладу Миру из честите грађанске породице - рекао је глумац 2013. за "Пресс" и додао да је она унијела мир у његов живот. Осјетио је да је Мирјана права жена за њега и није се преварио. У браку су добили сина Драгана и ћерку Јовану. Имају четворо унучади: Сару, Стефана, Инес и Марту, која је у филмовима "Kоњи врани" и "Јесен стиже, Дуњо моја" глумила уз деду.

За живота сахранио и сина

Живот Љубише Самарџића обиљежио је и губитак сина Драгана Самарџића који је у 34. години преминуо од леукемије.

- Kада је Гага одлазио, мислио сам да нећу моћи да издржим и да ће ми ускоро доћи крај, али ме је Мира тргнула и натјерала да радим јер ћу у томе, како је рекла, наћи смисао опстанка - испричао је Љубиша 2013. године.