Од 4. фебруара, када је серијски убица Един Гачић брутално ликвидирао Сауда Султанића у продавници код Коњица, па до 12. фебруара, када је, полицијским рјечником речено, “неутрализован” у великој полицијској акцији код Лепенице, припадници Специјалне и Јединице за подршку МУП-а Кантона Сарајево нису мирно спавали.

Челни људи те двије јединице у исповијести за “Дневни Аваз” до у детаље су открили детаље ове, једне од највећих послијератних полицијских акција.

У случају “Гачић” иза себе су оставили сате и сате рада, многе дојаве уплашених грађана, погрешне информације, претресе, те борбу са снијегом, леденим вјетром и другим тешким условима.

Колико год спремни и обучени, кроз разговор с њима постаје јасно да су ипак само људи од крви и меса. Најбоље то осликава изјава Салиха Туфе, командира Јединице за подршку у Управи полиције МУП-а КС.

“Када сте у дубокој шуми, тражите човјека спремног на све, а звони вам телефон и видите да с друге стране зове кћеркица… Нити се можеш јавити нити не јавити”,  описује он.

Срећом, сви су се, ако се изузме лакше рањавање њиховог колеге, живи и здрави вратили својим породицама, а мисија је успјешно окончана.

“Послије убиства Султанића у Коњицу, за нас није било одмора ни дању ни ноћу. Наше патроле су свакодневно биле на рубним подручјима општине Хаџићи. Када је 9. фебруара убијен наш колега из Федералне управе полиције, у пуном капацитету смо се ставили на располагање. Анализирамо комплетан терен, али и профил убице који је спреман на све”, прича командир Туфо.

Трагови у снијегу

Крећу 24-сатне акције. Суходол, Луке, Медвједице, Кошћан, Осеник и шири локалитет Тарчина, претреса се сваки напуштени објект. Свака дојава се озбиљно схвата.

“Било је доста дојава грађана, о његовом кретању, боравку на одређеним локалитетима, а обје јединице су вршиле претресе с колегама из локалних полицијских станица. Није била ниједна дојава коју нисмо размотрили с посебном пажњом. У ноћи са 11. на 12. фебруар почиње падати снијег. То нам је ишло у прилог. Формирамо тимове и на девет локалитета на највишим котама од Иван-седла до Осеника формирамо осматрачнице. Сваки траг у снијегу је битан јер је могао довести до извршиоца убистава”, препричава Туфо.

Тако 12. фебруара начелник њиховог сектора Мухамед Хасановић примјећује трагове у снијегу. У аутомобилу су још командир Туфо и замјеник командира за специјалистичку подршку Едиб Прашовић.

“Око 11.30 сати начелник издаје наређење да се упутим испод пута и пратим трагове који воде дубоко у шуму. Он с командиром јединице прати трагове изнад пута”, присјећа се Прашовић.

Већ је евидентно да се ради о убици Едину Гачићу. Прашовић одлично чита трагове у снијегу.

“Види се из авиона да се лице креће тактички. Да покушава сакрити трагове”, додаје он.

На другој страни са својим момцима је Алмир Фетић, командир вода у Јединици за подршку. У 13 сати путем радиовезе добива информацију да су у шуми уочени трагови.

“Сви наши тимови се одмах пребацују подно Кошћана у близини Алексића и ту се даље распоређујемо пратећи траг. Терен је изузетно тежак, снијег је дубок и до паса смо заметени. На појединим дијеловима смо морали пузити. Али спремљени смо и за теже задатке”, каже Фатић.

Рафална паљба
Формирањем тзв. потковице, обруч око убице се стеже. Службеници осталих полицијских агенција су распоређени на ширем локалитету.

Излаза за Едина Гачића више није било.

“Око 16 сати уочили смо свјеже трагове, а врло брзо и лице за којим смо трагали. Постављамо се у „Л” формацију како бисмо избјегли међусобно повређивање у размјени ватре. И чекамо. Када нас је уочио, убица је отворио рафалну паљбу према нама. Први је запуцао. Након тога смо ми отворили ватру. Појединачно. Када је престао да пуца, пришли смо му с циљем да му укажемо прву помоћ. Међутим, лице је било неутрализирано”, закључује Прашовић.

Нож, прслук, глежњаче, замотане шаке
Када је схватио да су полицајци близу и да је окружен, Гачић је од себе направио “малу мету”, спремио оружје и из густог жбуња чекао. Након што је први отворио ватру и сву муницију истрошио више му спаса није било.

Када су му полицајци пришли, у десној руци му је био “шмајсер”, а у лијевој пиштољ “глок” који је узео од полицајца Махира Бегића након што га је убио.

Испред тијела Гачића у земљу је био забоден нож. На себи је имао црну дужу јакну, а испод ње маскирни прслук. На ногама су му биле глежњаче и био је слојевито обучен. Шаке је умотао вуном да не би промрзле те како би могао пуцати и бити спреман.