Тешко да у Босни и Херцеговини, у богатој збирци споменичке баштине, можете наћи објекат који је с толико успјеха обновљен те да се у ово вријеме тако води и одржава као што је то Манастир Житомислићи.

Древна грађевина данас блиста, иако је уништавана и рушена више пута у својој историји, с правом спада у ред најљепших православних манастира на овим просторима.

Смјештен испод брда, у долини ријеке Неретве, окружен виноградима, прије свега миром и тишином, манастир носи сву ону кореографију коју слични споменици имају. Монаси који у њему живе дају му још једну ноту сталног одржавања и чувања која неким другим споменицима недостаје.

Житомислићи се налазе јужно од Мостара, кад Магистрални пут М17 крене низати километре према мору, мало прије Почитеља. И ако дођете случајно, у пролазу, увијек ће вас дочекати неко од монаха те спремно провести манастирским комплексом и показати вам дјелић љепоте, сачуван у тој херцеговачкој долини, окруженој брдима и ријеком.

Објекат из 15. вијека

Одлука о проглашењу манастира националним спомеником Босне и Херцеговине објашњава да се у писаним изворима Манастир Житомислићи први пут спомиње у отоманским пописним дефтерима за Босански, 1468/1469. године, и Херцеговачки санџак, 1477. године. Ови подаци казују да је Манастир Житомислићи стара баштина породице Храбрена од прије доласка Отоманске империје на ове просторе. Породица Милорадовића-Храбрена једина је у Херцеговини оставила очуване споменике из два историјска раздобља: средњег вијека и отоманског доба.

Године 1566. невесињски кадија, на захтјев житомислићких монаха, издао је "бујурдију" да се порушена православна црква у Житомислићима може обновити и реконструисати, под условом да "не буде дужа ни шира од претходне". Градња Цркве светог Благовештења у Житомислићима окончана је 1602. или 1603. године, а сачуван је запис мајстора Вукашина који је руководио грађењем. Манастир је осликан 1609. године.

Уништаван у два посљедња рата

Значајна је веза Житомислића и чувеног Манастира Хиландар, јер већ у 17. вијеку монаси овог херцеговачког манастира постају и хиландарски игумани. У склопу манастира 1858. године основана је Духовна школа, прва таква у Босни и Херцеговини. Почетком Другог свјетског рата манастир је запаљен, а цијело свештенство побијено. У посљедњем рату порушена је до земље црква с конаком, а остали објекти бивају тешко оштећени. Послије рата, у периоду иза 2003. године прво је обновљена црква и стари конак, а онда касније и остали објекти.

Изворни иконостас је у времену нестао још прије свих наведених ратних разарања, а наново су га осликала четири београдска умјетника 2014. године. Данас је црква лијепо осликана, на понос свештеног особља. Монаси обрађују скоро седам хектара винограда, ради производње вина и ракије, планира се и садња маслина.

Главни утисак који носите из Житомислића је мјера и укус којим је објект обновљен и данас вођен, не можете наћи ништа што бисте додали или одузели, све је некако природно, као да је ту још од прије 500 година.