„Било је свега. Изнад мора у Сплиту једном ми је отказао мотор хеликоптера, а са мном је било 17 чланова посаде. Kод Бијељине су ми са 22 члана посаде отказале команде, али је срећом Семберија равна па смо безбједно слетјели на неку њиву. А током рата – три пута сам погађан у ваздуху“…

„За пилоте често кажу да су људи без емоција и страха, што није тачно. Ми смо само људи код којих нема мјеста паници. Kључну улогу игра прибраност!“ Овим ријечима причу о позиву пилота хеликоптера започиње ваздухопловни пуковник у пензији Трипо Ћук и једини пилот у Требињу, који иза себе има три деценије активног рада, на хиљаде акција спашавања и настојање да остане човјек у свакој ситуацији.

„Позив пилота профилише карактер, личност, ритам живота, одговорност према себи и другима. Kада летимо поштујемо правило – не лете чинови, не лете године, лети пилот – што је одраз нашег узајамног поштовања и солидарности. Kада би нам такво и друштво било, било би нам пуно боље!“

Kао пилот, али и човјек, безрезервно је учествовао у акцијама спашавања. „Извео сам више хиљада таквих летова, што за вријеме посљедњег рата, пожара, али и у мирнодопским условима. Акцију, када сам животно угроженог борца Невесињске бригаде хеликоптером возио до Београда на ВМА, највише памтим по пожртвованости његовог саборца, који га је два сата, колико је трајала акција, одржавао у животу. Зарадио је такве жуљеве на рукама помажући другу, који је на крају и преживио. Била је то наша заједничка побједа“, са посебним емоцијама присјећа се тог догађаја пилот Трипо Ћук.

За све вријеме пилотирања хеликоптером, одговорност му је била друго име. „Kао вођи тима, посада ми је увијек била на првом мјесту. Акције гашења пожара, које су за нас јако ризичне, неколико сам пута и прекидао, баш због њихове сигурности, јер усљед дима и високе температуре ваздуха често долази до хипоксије и дезоријентисаности, врло опасних по нас у летјелици. Рећи ће неко да је за посао пилота потребна храброст, међутим летење је специфична активност која од човјека тражи димензију више, диван позив којем морате бити посвећени до краја и вољети га!“

Из тих разлога, али и искуства, прибраности и доброг тимског рада, Трипо је увијек успијевао да из ситуација опасних по живот изађе као побједник. „Било је свега. Изнад мора у Сплиту једном ми је отказао мотор хеликоптера, а са мном је било 17 чланова посаде. Kод Бијељине су ми са 22 члана посаде отказале команде, али је срећом Семберија равна па смо безбједно слетјели на неку њиву. А током рата – три пута сам погађан у ваздуху“.

Акције гашења пожара – ризик који захтијева пуну прибраност пилота

И док је као дјечак у Берковићима, гдје се некада налазила пилотажна зона, са одушевљењем посматрао летове авиона и хеликоптера и сањао да постане пилот, снове је остварио завршивши Војну академију. „Да бисте уписали академију, морате бити добар ученик, имати идеално здравље и психомоторику, психофизичку кондицију како би могли да издржите све напоре током обуке и приликом лета. Вјерујем да у Херцеговини има доста момака, али и дјевојака, који би могли да постану пилоти. Најискреније жалим због чињенице да ускоро, ако се нешто не промијени, нећемо имати ни једног пилота из Требиња. А неко треба да нас наслиједи“, са сјетом истиче једини требињски пилот хеликоптера, увијек у приправности када је то од њега тражено.

Трипо каже да дане у пензији проводи навикавајући се на „земаљски“ живот. „Летење ми бескрајно недостаје, у сваком смислу! Хеликоптер је моћан ваздухоплов, најслободнији начин летења којим можете стићи на било које одредиште. Kада је лијепо вријеме у ваздуху је много комотније, а поглед са висина зна бити несвакидашњи! И данас ме јако обрадује када ме колеге јединице којом сам командовао поздраве са ‘Ђе си капетане’, јер сам за њих остао вјечити капетан“, додаје пилот Ћук, који је радни вијек завршио као командант јединице Хеликоптерског сервиса РС.

Са саборцима из ваздуха: И данас је њихов капетан

Зато, када му колеге и сада салутирају, а људи којима је помогао препознају га и срдачно поздраве, Трипо Ћук зна да је посао одрадио часно и достојно позиву пилота, војника и надасве човјека.

Текст: Маја Бегенишић