На данашњи дан 1924. године умро је велики херцеговачки пјесник Алекса Шантић. Његови стихови и данас буде емоције и сјећања, посебно у Невесињу и Мостару.

Шантић је у Невесињу увијек био вољен и цијењен. И он се фино осјећао и у нашем граду је налазио посебну инспирацију за своја пјесничка дјела. О томе има доста докумената, али ми најрадије цитирамо његово писмо упућено Марку Цару у Херцег Нови 1904. године чији садржај најбоље открива шта је Шантић мислио о Невесињцима.

Писмо Марку Цару  у Херцег Нови 1904. године:

„Твоје ме писмо затекло, ево, у Невесињу гдје се бавим има већ три седмице. У овом лијепом српском крају, гдје су ми увијек почивале жеље, угодно се осјећам. Народ је красан, разборит и поштен, пун светијех идеала, пун вјере у будућност, пун истрајности покрај свих невоља и злих година које га глађу море. Од како сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утјешио и вјерујем још у васкрс домовине“.

Невесиње 1. август 1904.

Моја адреса: Г. Ђока Лазаревић, за Алексу Шантића, Невесиње

Шантић је и аутор химне „Врела крвца“ невесињског Пјевачког друштва „Застава“.

Шантић се дивио невесињском сељаку

Алекса би у Невесиње најчешће долазио негдје по Госпојини. Задржао би се десет до мјесец дана, зависно од времена обавеза и расположења. Одијевао се господски и сви су га у Невесињу, поред његове изразите мушке љепоте, препознавали по црном  одијелу и лептир машни, сламнатом шеширу, а са црним штапом у десној руци.

Алекса се увијек опредјељивао за фијакер. Дремуцкао је у њему, утонуо у мисли, полузатворених очију осматрао је околна брда, задивљен чудесном љепотом Невесињског поља.

Шантић се дивио невесињском сељаку, његовој урођеној интелигенцији, достојанству, држању до части, љепоти говора и смислу за садржајан и занимљив разговор.

У таквом невесињском окружењу трезвених, слободарски управљених, достојанствених људи „од којих је сваки други потенцијални приповиједач“ Шантић је црпио теме за своје многобројне родољубиве и социјалне пјесме. У разговору са сељацима, које би затицао у својим дугим предвечерњим шетњама околином Чаршије, наш пјесник је знао да ослушне и доживи њихову радост и муку. Одушевљавао се таквим човјеком, који је овдје за разлику од града, био отјелотворење српства, српског мита и српске легенде.

Најчешће је, ипак Алекса, пред кућом у Бојиштима сједио под старомодном и сликовитом хладницом. Ту је написао неке од својих најљепших пјесама.

У невесињском хотелу  Алекса дочекиван као најдражи гост

Навикао на градску храну и послугу Алекса је тачно у подне кретао из Бојишта према Невесињу у тадашњи Пешкин хотел гдје је дочекиван као најдражи гост. Кухарице и послуга су се такмичили ко ће му учинити љепши угођај. Уз обавезну блатину, умјерен у свему, са ручка би ишао у дугу шетњу, лагано и замишљено.

У разговору са људима црпио је теме из историје, поготово оне родољубиве.

Недељом би и празником фијакером долазио на свету литургију у невесињску цркву која је за та времена имала лијеп и финоуређен олтар и иконостас. Праћен је погледима невесињских мадона о којима је имао лијепо мишљење. Отпоздрављао им је скидањем шешира и пружањем руке у бијелој рукавици.

У Бојишта је долазио свјеж, али увијек замишљен. Када га задуго не би било, људи су долазили до те куће и распитивали се гдје је и како је, да му се није нешто догодило и када ће најзад доћи.

Шантић је увијек био пјесник и вођа. Његова поезија није имала других амбиција него да буде топла ријеч, да загрије срца и да их учини способним осјетити добро и лијепо.

Текст: Драган Граховац