Са панорама већине градова наших простора могу се видјети десетине и стотине фино саграђених, домаћинских кућа зиданих уз пјесму, ражањ и ракију. Те куће су докази честитости породица које у њима живе, докази рада и одрицања да би се дошло до онога што се зове дом. Ипак, са тог истог видиковца у очи боде колико су те куће у односу на друге, комшиске, различите. Куће једностпратнице, двоспратнице, чак и троспратнице, на двије или четири воде са улазним вратима,  двокрилним и трокрилним прозорима који гледају на неку своју страну свијета, са разним бојама фасада, капија камених, гвоздених, дрвених... Ако су очи огледало душе, кућа је огледало домаћина који у њој живи, а наше куће су примјер „демократског плурализма“, јер свака од њих неку своју политику води.

Хегелова дијалектика се своди на сљедеће:

теза – антитеза – синтеза.

Значење ове формуле би било сљедеће:

Ја имам свој став о некоме или нечему, а ти имаш супротан. Заједничким снагама, покушаћемо, кроз расправу, доћи до рјешења, јер двије главе су свакако паметније од једне. Ми Балканци смо запели на овом мјесту. Свој став не би мијењали ни за шта на свијету. На криво насађени, какви јесмо, компромис за нас је непостојећи појам. Уз сву нашу чврсту хришћанску вјеру, уз сву флексибилност и издржљивост у ратовима и кризама, уз сву упорност у раду, па и уз сав умјетнички потенцијал (од гусала до ЕКВ-а), став како нешто треба да буде и изгледа остаје непромјенљив. То је оно спорно друго С у СССС. Брзи смо на изношењу својих „савјета“, а још и бржи на инаћењу туђим. Када ракија или неки други алкохол који је при руци загрије крв, у нама се тада распламсава жеља за плитким, кафанским филозофијама и острашћеним паметовањем. На овакве ситуације често се може налетити када неки човјек ради свој посао, а десеторица њих са флашом пива у руци (данас тастатуром) спори сваки, и најмањи, потез радника – трагичног ствараоца. Зашто трагичног? Па можда неко од критичара има право, али инат оног који ради, мијења, ствара је јачи и он ће по свом па куд пукло да пукло.

Постоје многи разлози за овакав психички склоп нашег човјека, али вјероватно онај главни се крије на сјеверној страни Кавказа и на доњем току ријеке Волге – ген који ће нас пратити ма гдје били и ма шта радили. Ми често тврдоглавост сврставамо у врлине.

Често волимо да се дивимо Њемачком реду, Француској отмености, љепоти Италије... Текст почесмо о кућама. Знате ли да у тој прелијепој Италији, када човјек жели градити кућу, он je мора саградити у стилу какав доминира тим квартом или градом, па био тај стил модеран или ренесансни.

Душко Пејић