„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољeм у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, провjерила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“

О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених, а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским.

У одмазди за раније убиство команданта Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину - Ђорђа Ђока Путице, у фебруару 1942. године партизани под командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина на Љубомиру су убили 21 мјештанина, а касније, у наставку обрачуна са љубомирском „четничком бандом“ још шест сељана.

Повод за нашу причу су тек откривене и до сада непубликоване фотографије са сахране жртава љубомирског масaкра, до којих је дошла наша редакција. Достојан опроштај од жртава организовала је нова политичка и војна власт неколико мјесеци касније, по протјеривању и посљедње партизанске јединице са југа Херцеговине. Тада подигнуто скромно спомен-обиљежје на Радачком Бријегу побједници рата порушили су 1945. године.

За причу о Радачком Бријегу послужићемо се истраживањима историчара Сава Скока који је у својој студији „Крваво коло херцеговачко“ (СПКД „Просвјета“ РС Пале и „Планета“ Београд, 2000.) дао најсадржајнији приказ овог трагичног догађаја. (Сви наводи у тексту су из Скокове студије.)

За Скока нема дилеме: да је одмазда за „прву партизанску жртву палу од четничке руке“ (иако су партизани већ до тада убили 35 четника и њихових сарадника) била стравичан злочин „над недужним мјештанима“, да на Радачком Бријегу нису побијени никакви „бандити, већ у огромној већини мирни и вредни љубомирски сељаци“, те да је проливена крв само подстакла нове таласе братоубилачке мржње и насиља.

Одмазда по напријед смишљеном сценарију?

Опскурне околности у вези са погибијом тек изабраног команданта Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину Ђока Путице на Љубомиру дају повода сумњи – да је и овдје добрано по сриједи смрт у режији, у којем конце радње повлаче суревњивост, неповјерење и супротстављени ставови међу челним кадром штаба.

Тим прије што га је погибија затекла у мисији да са локалним четнички орјентисаним мјештанима на Љубомиру „нађе заједничку платформу и спречи оружану конфронтацију између љубомирских четника и партизана“, што радикалнији елементи и на партизанској, страни коју је представљао, нису прихватали са посебним одушевљењем.

На слици: Божидар Даниловић, свештеник Требињске бригаде ЈВуО (први с десна међу свештенством), Владо Милојевић, командант Требињске бригаде ЈВуО (први иза њега), Радован Пејановић, командант Требињског среза (десно од Милојевића, у првом реду са свјетлијом униформом), Петар Бубрешко, високи официр у команди Требињског четничког корпуса, касније командант Требињског среза (у другом реду, са сунчаним наочарима)

За Скока је врло индикативна чињеница то што смијењени Сава Ковачевић и Петар Драпшин нису предали дужност Путици и Миру Попари одмах пошто је наређење о постављењу новог командног кадра Оперативног штаба стигло у Ластву, 12. фебруара, те што седам дана касније новог команданта без пратње шаљу да „сам самцијат“ иде у опасну мисију политичке агитације на Љубомир, међу четнике Саве Ковача.

И сама погибија више је налик на несрећан случај, неголи на мучко убиство. Након што је код Ждријеловића неком срећом успио да измакне четничкој засједи, Ђоко Путица је страдао „обасут кишом каменица од групе сељака скривених иза камене ограде у Рошевој гомили“, од којих је једна била кобна, погодивши га у сљепочницу.

За Скока нема сумње да су смијењени челници Оперативног штаба Сава Ковачевић и Петар Драпшин погибију Ђока Путице искористили „као повод за крвави обрачун са недужним Љубомирцима“, при чему се „не сме искључити претпоставка да је Ђоко Путица смишљено упућен међу љубомирске четнике да би тамо био убијен.“

Метак и колац за „пету колону“

Акција блокаде и „чишћења“ љубомирског краја, којом су командовали Ковачевић и Драпшин, отпочела је одмах по пристизању вијести о погибији Ђока Путице у Оперативни штаб у Ластву. На састанку команданата и политичких комесара свих ангажованих јединица одлучено је да се „једном за свагда прекине са болесним мекуштвом и опортунизмом у борби против пете колоне“. Међутим, најодговорнији дио те љубомирске „пете колона“ успио је да се провуче кроз партизански обруч – до пећинских скровишта и снијега Видуше, па је гњев одмазде пао за недужне мјештане.

На сахрани бесједио и високи политичар четничког покрета Доброслав Јевђевић (у свијетлом одјелу, наслоњен на крст)

Од укупно 30 похватаних љубомирских сељака, 21 је осуђен на смрт, „без консултовања месног политичког и војног руководства“.
Смртна пресуда је за већину извршена 27. фебруара на Радачком Бријегу пред великим скупом војске и народа, док је троје Љубомираца раније убијено – у блокади и „чешљању“ терена.

Према Скоковим наводима, двојици од њих, које су срели још на путу за Љубомир, лично су пресудили Ковачевић и Драпшин на крајње бруталан начин: „извукли су из оближње врљике два коца и, не сјахујући с коња, смлатили несрећне људе као бесне псе“.

Око побијених заиграло коло…

Након што није било добровољаца на позив Саве Ковачевића – да Љубомирце стријељају њихове комшије из Љубомирског батаљона, пресуду су на Радачком Бријегу „извршили највиши руководиоци и егзекутори из казнене експедиције Димитрија Булајића“. Очевици, чија казивања биљежи Скоко, памте да је понашање партизанских челника било „ужасно сурово“.

Свештеник Раде Вукомановић (тада млади свештеник 2000. године је, као 93-годишњак, по жељи Јована Дучића служио опјело на преносу његових земних остатака на Црквину)

„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних“.

Љубомирци „усташки плаћеници“

Из извјештаја Оперативног штаба очигледно је да су кривице које су партизани „пришили“ погубљеним Љубомирцима биле сведене на произвољне и уопштене квалификације, без доказа и образложења („члан четничке банде Саве Ковача“, „разбијач народног јединства“, „присталица свих ненародних режима бивше Југославије“, „слуга окупатора“), до оних крајње бесмислених, које би, да није ријеч о трагедији, за Скока биле чак и духовите („десна рука окупатора и поверљива личност усташа“, „усташки плаћеник“, „усташки шпијун“).

„Просто је невероватно да се овако баналним образложењима покушава оправдати тај грозни злочин… Мада су те оптужбе биле паушалне, до краја огољене и клиширане, из њих се види да ниједан од стрељаних није учествовао у убиству Ђока Путице и да је то убиство, у ствари, искоришћено за одраније припремани покољ Љубомираца, припадника четничког Љубомирског батаљона“.

Убијати „без иједног питања и икаквог суђења“!

На митингу за жене и омладину у згради основне школе, који је одржан по сахрани Ђока Путице и сутрадан након стрељења на Радачком Бријегу, изређало се девет говорника са намјером да се Љубомирцима „морбидни злочин почињен претходног дана прикаже као патриотско дело“.

На спомен-крсту су имена 24 жртве, од укупно 27 погубљених у фебруару и послије

Истицале су се сјајне побједе Црвене армије на Источном фронту и неминован слом Њемачке и њених савезника, указивало да се „с тим у вези у целој земљи врши оштра класна диференцијација, која је, ето, захватила и Љубомир“, те позивало на „немилосрдни обрачун са преосталим ‘петоколонашима’ у властитим редовима“.

Исту бескрупулозну праксу против политичких неистомишљеника препоручује и саопштење Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину и јужну Далмацију, издато поводом љубомирске акције, а у коме се наређује „свим партизанским командирима и политичким комесарима батаљона, свим родољубима и свим поштеним људима, женама, дјевојкама, момцима и дјеци – да гдје год сретну те бандите убијају их без иједног питања и икаквог суђења“.

Најављено је и испуњено у времену које је услиједило: партизани су, наводи Скоко, осудили на смрт и стријељали још шест мјештана љубомирског краја, чиме се број жртава обрачуна са „разбијачима народног јединства, лижисанима ненародних режима и слугама окупатора“ у овом крају попео на двадесет седам.

Бесједи потпуковник Петар Баћовић, командант ЈВуО у источној Босни (лијево од крста)

Из истог саопштења су и наводи о митингу у школи – виновници злочина свој крвави поход завршили су морбидним перформансом, у којем су морали да учествују и несрећни, на смрт престрашени мјештани:

„Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита који убијају најбоље синове херцеговачког народа.“

Посљедице Радачког Бријега

Крв проливена на Радачком Бријегу неће „користити народоослободилачкој борби“, како су вјеровали њени џелати – она је само утврдила црту између два политички непомирљива дијела народа и подстакла ескалацију братоубилачке мржње и насиља.

Обновљени споменик на Радачком Бријегу

Скоко се пита „докле би досегло херцеговачко братоубилачко сатирање“ да су четници, којим случајем, прибјегли сличним одмаздама за убиство „више десетина својих угледних људи“ (капетана Шошкића, мајора Тодоровића, поручника Мишељића, професора Јокановића, команданта Граничног батаљона Милорада Бјелетића…)

„Колико је нетачна тврдња Оперативног штаба да су Љубомирци ‘схватили и одобрили’ масакр на Радачком Бријегу, показала је италијанско-четничка мајска офанзива, када је група од тридесет четника Саве Ковача, за свега три-четири дана, прерасла у батаљон од преко 500 људи, дотадашњих партизана, па чак и чланова Комунистичке партије…“

Страдали Љубомирци

На Радачком Бријегу стријељано је осам Ковача: Јово, Бранко, Јанко, Раде, Вељко, Видак, Гојко и Душан, Лечићи: Тривко и Милован, Никола Кашиковић, Перо Сорајић, Пајо Атељевић, Тривко Буднић, Крсто Мијановић, Пајо Милић, Раде Поповац и Перо Сушић. Крста Кашиковића и Обрада Томашевића лично су до смрти моткама претукли партизански команданти (а касније знаменити народни хероји) још на почетку акције, док је Тривко Сорајић убијен за вријеме блокаде Љубомира.

Након Радачког Бријега стријељани су Перо Лечић, Јула и Никола Мијановић, Мато Крунић, Новица Ковач и свештеник Дамјан Зотовић.

Фељтон "С друге стране историје" читајте сваког уторка на  www.herceg.tv. Ово је први дио, а наредне седмице доносимо наставак приче...

Приредио: Раде Савић

Извор: Саво Скоко; „Крваво коло херцеговачко“; СПКД „Просвјета“ РС Пале и „Планета“ Београд, 2000.