Од гусларске пјесме, преко историјских уџбеника до Капорове Зелене чоје Монтенегра у свијест ми се неизбрисиво урезала „Невесињска пушка“ и славна Битка код Вучијег дола. Минуле суботе обиљежена је 140.годишњица ове битке вриједне Толстојевог пера.

Вучији до је једна живописна, зелена херцеговачка зараван прошарана кршом и каменом. Ово мјесто на граници Црне Горе и Републике Српске 1876.године натопљено је крвљу херцеговачких и црногорских батаљона са једне и османских са друге стране. У битки Турци су имали 4000 погинулих и рањених, а заплијењено је 3000 пушака и 21 застава, Цногорци и Херцеговци заједно су имали само 70 погинулих и 118 рањених. Ово је била најзначајнија битка за вријеме Босанскохерцеговачког устанка који је довео до Берлинског конгреса и независности Црне Горе и Србије.

Занимљиво је да је у овом устанку (не у овој битки) учествовао и будући краљ Србије и краљевине СХС-а Петар Карађорђевић под псеудонимом Петар Мркоњић. Унук Карађорђа је 1883.године оженио црногорску принцезу Зорку – кћерку књаза Николе I Петровића Његоша, вођу Црногораца у поменутом устанку такође називаном Црногорско – турски рат.

Овај податак, као и сама битка само су неке од безброј који вјечно повезују све Србе ма гдје они живјели и како год се они данас називали. Заједничка проливена крв на Вучјем долу веже нас као браћу по страдању за слободу. Из те крви израстао је и храм Светог свештеномученика Атиногена на овом мјесту. Црква, која сама по себи, представља заједницу људи на земљи, по ријечима академика Матије Бећковића је „небески пасош за наше путовање увис“. Да ли ћемо на то путовање кренути заједно као наши преци 1876. или у завади у којој смо данас?

На данашњи дан 1830.године упокојио се Свети Петар Цетињски. Тачно 21.годину после њега на исти овај дан умро је његов синовац Петар II Петровић Његош. Пјесник и владика, умјетник и законодавац пред смрт је тражио да га сахране поред стрица на Ловћену како би са њим гледао на све српске земље. Шта сачинитељ стихова „Праху оца Србије“ данас види? Безброј граничних прелаза завађење браће које непријатељ порази и посвађа. У стиду од његовог погледа ми морамо често да се окупљамо као што смо се окупили у суботу на Вучјем долу, можда тако и утјешимо „трагичног јунака косовске мисли“ творца Горског вијенца, Луче микрокозме и Шћепана Малог. „Без смрти нема васкрсења!“, записа цетињски пустињак. Ми умријесмо, вријеме је и да васкрснемо.

Душко Пејић