Ако се нађете у Београду и, шетајући, кренете од Славије улицом Краља Милана ка Теразијама, а код зграде предсједништва хотимично баците поглед удесно угледаћете замишљеног Иву Андрића како креће у своју свакодневну шетњу. Ћутљиви писац се од свог "Венца" креће ка Москви и Кнез Михајловој па се Француском спушта до Зеленог венца, а одатле доле ка Савском кеју гдје његове мисли почињу да се улијевају у неку приповјетку или роман, као што се управо на том мјесту мутна Сава улијева у величанствени Дунав.

На данашњи дан 26. октобра прије равно 55.година, управо у једној таквој шетњи неки новинар је пришао усамљеном писцу и обавјестио га о добијању Нобелове награде. Ствараоц, незаинтересован за награде и титуле, огрну се тада својим старим шињелом бранећи се од реске Кошаве и забринуто поче да размишља о обавезама које му предстоје.

Андрић је највише волио када се о њему не пише, а када он ћути и пише. Од тог октобра 61' он престаје бити један од великих југословенских писаца и постаје „наш Нобеловац“. Иако му је награда донијела бесмртност, она му је била и терет. Новинари су тражили његово вријеме и ријечи, а он је пажљиво и смирено излазио у сусрет заинтересованој јавности. Новчану награду Шведске Академије (милион долара) писац је у потпуности дао у сврхе развоја библиотекарства у Босни и Херцеговини.

Биографију Иве Андрића знају сви писмени људи наших простора и о њој је сувишно говорити. Човјек који је говорио дванаест европских језика писао је стилом разумљивим и вишеградском занатлији и дубровачком патрицију. Многи су га оспоравали због његове стваралачке форме која је била хроничарска превиђајући управо оно најбитније – заокружену суштину човјека са ових простора ког су немилосрдно газиле империје и психолошки обликовале кризе, ратови и преврати. Иво Андрић је после Његоша дао оно духовно средиште нашем човјеку из ког он креће у живот пун свакодневних изазова, препрека и борби. Иако мртав тијелом, ево већ 41. годину, његово дјело и поруке, по карактеру свевременске, живље су него икада. „Подворничко копиле“ како су га у Сарајеву неки називали никада није раздвајао и завађао. Његов основни мотив је мост – мост који повезује људе. Није то камена ћуприја испод које се Дрина зелени, већ људска судбина која нас упућује на друге људе. „Поводањ“ који саставља попа, фратра, хоџу и рабина је метафора кризе која прави мостове међу људима без којих људска судбина срља у пропаст и без којих нема напретка у друштву, држави, свијету... Ријечи бијаху Андрићеви мостови којим нас повеза са собом и са другима.

Ових дана се одржава 61. међунардни сајам књига у Београду. Сајамска атмосфера гдје нас атрактивне дјевојке, као на сајму аутомобила, привлаче са штандова да купимо прескупу књигу неког, у најбољем случају, медиокритета. Кустурица је на отварању прошлогодишњег сајма дигао свој глас на селфи генерацију. Иронично, најпродаванија књига тог 60. сајма бијаше монографија селфија неке дјевојчуре одпсједнуте скупоцјеном шминком.

На писање, данас, уопште, глуп човјек гледа са подсмјехом, а учен са презиром. Разна, увијек од других супротна, мишљења наших писаца отргнуће читаоца из духовног средишта тако пажљиво стварaног кроз дјела Његоша, Црњанског, Андрића, Селимовића, Ћосића и Пекића. Измишљајте топлу воду вајни писци новог вијека! Ја ћу радије остати на Андрићевој ћуприји, Ћосићевом Сувобору, у Пекићевој Аркадији...

Душко Пејић