Кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, Бајазитова дружбеница, Тамерланова затвореница, ктиторка – Оливера Хребљановић, једна је од оних заборављених српских принцеза, коју су доминантне улоге Немањића потиснуле у историји средњег вијека српског двора и народа.

Рођена око 1373. године, као најмлађој од седмеро дјеце, родитељи јој дају библијско име Оливера што симболише напредак, божији благослов, љепоту, снагу и мир. Оливера је дјетињство провела на двору у Kрушевцу, учећи се лијепом понашању. Образовање кнежевске дјеце у Србији првенствено је било задатак и обавеза. Неизоставно је било подучавање читању, писању, математици, пјевању, такође морао је течно да се говори латински и грчки језик

Послије Косовске битке, Оливера је 1390. године дата за жену османском султану Бајазиту I. Наиме,Србијом је тада, у име малољетног кнеза Стефана Лазаревића, владала кнегиња Милица. Она је овај тешки владарски и мајчински терет одлуке о вазалству Турцима и давању Оливере у харем подијелила са преживјелим племством и црквеном јерархијом. Тако је коначну одлуку о слању Оливере у султанов харем донио Државни сабор, крајем 1389. године. Поред слања Оливере Бајазиту, Лазаревићи су се обавезали и на вазалне обавезе према Османлијама које су подразумијевале плаћање годишњег данка и редовно извршавање војних обавеза.

Склапање политичких бракова одувијек је било средство дипломатије. Рука сестре и кћерке била је залог мира, пријатељства, политичког савеза или нагодбе од најстаријих времена. Брак Оливере Хребељановић није био изузетак, али ипак њена судбина се издваја од осталих.

Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу српски народ је Оливери посуо ружама. Међу стотинама жена у харему, Оливера је постала једна од четири султанове законите жене – кадуне. Временом се између њих двоје ипак родила љубав. Према постојећим изворима, Оливера је била „ванредно лијепа и имала је велики утицај на Бајазита и успјела да „и у султанском харему одржи прво место, и да задобије и одржи љубав бијесног Бајазита. Своје мјесто у харему и султановом срцуона је често користила да помогне свом напаћеном народу и држави. За све вријеме боравка у харему Оливера је остала у православној вјери.

Султан је веома поштовао и цијенио Оливеру, која је захваљујући изузетном образовању успјелада се избори за своје мјесто у строгој харемској хијерархији. Историчари биљеже да је њен политички утицај на султана био велики. Оливера је показала своју дипломатску способност, а то је допринјело и бољем положају Србије у односу на остале вазале. Такође се увијек залагала за добробит свога брата Стефана Лазаревића. Битно је напоменути да је и поред живота на турском двору, Оливера остала вјерна православљу.

После битке код Ангоре (Анкаре) 1402. године, гдје је татарски емир Тамерлан нанио тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, у заробљеништво је доспјела и Оливера. Према османској традицији, Бајазит је 8. марта 1403. у татарском ропству извршио самоубиство због срамоте која је била нанесена Оливери, што је један од доказа његове оданости према њој. Оливера је ослобођена из заточеништва током 1403. године захваљујући посланству које је њен брат деспот Стефан Лазаревић послао Тамерлану.

По повратку са турског двора, Оливера се није удавала. Неки истраживачи тврде да је то доказ да је заиста вољела Бајазита. Остатак свог живота провела је на дворовима брата Стефана Лазаревића, сестрића Ђурађа Бранковића и сестре Јеле Балшић. Извори биљеже да је умрла око 1444. године и да је сахрањена на непознатом мјесту.

Принцеза Оливера Хребљановић је један од примјера христолике жртве коју појединац може дати за добробит свом народу. Њена постојаност огледала се у томе што је, и поред живота на османском двору, остала православни вјерник. Њено високо образовање и природна љепота неупитно су вршиле подоносан утицај на плахог и набуситог Бајазита.

Паметна, одлучна и вјерна отаџбини, Оливера је заслужила да се њено име памти у бурној историји српског народа.