Српски књижевник, комедиограф, писац драма, прича и есеја Бранислав Нушић /1864-1938/ умро је 19. јануара 1938. године.

Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша од оца Ђорђа, цинцарског поријекла, и мајке Љубице.

Његов отац био је угледни трговац житом, али је убрзо послије рођења сина изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, гдје је Нушић провео дјетињство, те завршио основну школу и прве двије године гимназије.

Студирање правних наука започео је у Грацу, а наставио у Београду, гдје је и дипломирао на Великој школи.

Прва књига коју је Нушић објавио биле су "Приповетке једног каплара" 1886. године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.

Као званичник Министарства спољних послова, именован је за писара конзулата у Битољу, а затим и за конзула у српском конзулату Приштини, гдје је током службовања био свједок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као "Писма конзула".

Године 1900. именован је за секретара Министарства просвјете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду, да би 1904. био именован за управника Српског народног позоришта у Новом Саду.

Заједно са учитељем Михајлом Сретеновићем основао је прво дјечије позориште.

Године 1905. године преселио се у Београд, гдје је почео да се бави новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом Бен Акиба.

Напустио је земљу са војском током Првог свјетског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој природи. Најзначајнији дио његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: "Госпођа министарка", "Народни посланик", "Сумњиво лице", "Ожалошћена породица" и "Покојник".

Био је предсједник Удружења југословенских драмских аутора и члан Српске краљевске академије.

Нушићева дјела су од 1950. до данас адаптирана у педесетак биоскопских и телевизијских филмова.