.jpg)
Кићено небо звијездама,ко бијело платно шарама.Данице неме звијездама,везиље нема шарама.Колумниста и уредник Слободне Херцеговине Горан Лучић испод платна са мотивима српског косовског веза.И заиста вез је и настао из дубоке људске жеље да сагледа и ухвати небо у своје бијело платно. Гледајући у ноћни свод очи су се губиле у
Завичајно удружење Гачана на челу са Светозаром Црногорцем још је у априлу 2015. године поднијело приједлог да српска пријестоница додијели једну од улица Стојану Ковачевићу. Надлежна комисија Града Београда до данас није реаговала, а Слободна Херцеговина преноси текст Удружења Гачана који стоји у образложењу овог
На данашњи дан 1924. године умро је велики херцеговачки пјесник Алекса Шантић. Његови стихови и данас буде емоције и сјећања, посебно у Невесињу и Мостару.Шантић је у Невесињу увијек био вољен и цијењен. И он се фино осјећао и у нашем граду је налазио посебну инспирацију за своја пјесничка дјела. О томе има доста докумената, али ми
Поред европских модерних хаљина ту су присуствовали многи у народним ношњама. Дјевојке су држале лепезе, а на посебној свиленој пантљици привезану књижицу у коју су исписивале редослијед игара и имена каваљера којима су коју игру обећалe. Биле су то прилике да се дјевојке надмећу у грациозности, вјештини покрета и елеганцији.
Гдје звона не звоне ту се и не живи. Или је тај живот утишан као гласник смрти. Ово је мали осврт на град у делти главне херцеговачке ријеке; у зеленој долини попут рајске. Рај без звона? Православних, српских.Звоник и звона прије обнове, као симбол стварног живота у делти НеретвеНеретвљани су били историјска баштина српских
Кажу да живот пише најбоље романе. Слажем се. Кроз моју бурну, а стресну службу свашта је било. Многе догађаје памтим, а многи су у заборав отишли. Но, догађај због кога сам описан у немачким новинама никада нећу заборавити.Давне 1983. године сам био млади позорник у мојој паланци. Тада је међународни пут ишао кроз средиште вароши,
Дјевојчице моја!Ноћ је. Божићна ноћ. Сви наоружани мушкарци су отишли спавати. Успавај твог брата, твоју сестру. Чак ти је и мајка заспала. Умало сам их пробудио док сам дошао до ове полу-освијетљене собе. Тако си далеко од мене. Но нека ослијепим ако ми увијек ниси пред очима. Твој портрет ту на столу, и ту у мом срцу.Гдје си ти?
Почела је борба. Сава скаче на први тенк, отвара куполу, убацује бомбе које убијају посаду. Његов пратилац Звонко, скочио је на други тенк и учинио исто. У сјећању бораца, остао је тај призор упамћен као подвиг Саве Ковачевића и његовог пратиоца… Тек у прољеће 1944. године, нађена службена легитимација открила му је прави
На простору Требињске шуме партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама.…Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца,
Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине.
Зовем се Коса Николић, рођена сам, одрасла и васпитана у кући мог ђеда, Ђорђа Николића. Са сестром и братом расла сам, што оно код нас кажу, нормално.Одрасли смо са мајком, татом, тетком, бабом и дједом, код нас, што би рекли, увијек пуна кућа. Имали смо сваког септембра нове патике за школу (сестра је додуше имала и јакну, ону
„Олујне нарави, ријетке храбрости и још рјеђе бистрине, Kраљевић је све до судњег дана сагоријевао у једном невиђеном револуционарном подухвату. У ратном вртлогу одмах је ступио у редове требињске четничке бригаде под командом Влада Милојевића. У антикомунистичкој активности кроз громку ријеч, живу и писану, жигосао је
"Увјеравам Вашу Светост да су звјерства нечувена и без преседана у дугој историји варварства на свијету. Људе убијају чекићима у главу, кољу их, кувају живе, бацају дјецу и жене у ријеке и бунаре, а одрасле у јаме. Вађене су очи православним епископима, премлаћивани су митрополити на најсвирепији начин… У Хрватској је убијено
Поздрављам те славни граде и честитам ти Дан жртве и херојства! Херцеговачки Пијемонте, свесрпски устаниче!Живо памтим твој Митровдан 1992., било је баш овако облачно, оловно небо над нама, прохладне руке. Уз лампу петролејку, ушушкани уз мајку, брат и ја, слушали смо тупу грмљавину од сјевера.То Невесиње трпи, шапутали су стари.
Повод за причу о Радовану Пејановићу, ратном команданту града Требиња – Требињског среза (1942-1944.) је недавно пронађени његов ратни албум. Фотографије нису раније објављиване у јавности и стога представљају изузетно откриће за све који проучавају теме везане за Други свјетски рат и ЈВуО (четнике) на подручју Требиња и
Постоји једна прича из времена нацистичке Њемачке. Прича иде овако:Скупиле се „учене“ нацистичке главе са идејом да штампају Библију која неће имати нити једну граматичку грешку. Радили су дуго и дисциплиновано, на крају изађе најважнија књига у историји човјечанства из штампе и немаде нити једне граматичке грешке, али на
Са панорама већине градова наших простора могу се видјети десетине и стотине фино саграђених, домаћинских кућа зиданих уз пјесму, ражањ и ракију. Те куће су докази честитости породица које у њима живе, докази рада и одрицања да би се дошло до онога што се зове дом. Ипак, са тог истог видиковца у очи боде колико су те куће у
Они не иду у школу 10 километара у једном правцу по снијегу до паса, они немају обавезу да „намирују“ стоку у пет зора, они не уче лекцију под мјесечевом свјетлошћу, не добијају батине „ко' што се некад добијало“, они имају компјутере и паметне телефоне, они не поштују старије, они не знају шта је мука, ни како са 10 „њемачких
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољeм у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, провjерила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у
Од гусларске пјесме, преко историјских уџбеника до Капорове Зелене чоје Монтенегра у свијест ми се неизбрисиво урезала „Невесињска пушка“ и славна Битка код Вучијег дола. Минуле суботе обиљежена је 140.годишњица ове битке вриједне Толстојевог пера.Вучији до је једна живописна, зелена херцеговачка зараван прошарана кршом и
Ако се нађете у Београду и, шетајући, кренете од Славије улицом Краља Милана ка Теразијама, а код зграде предсједништва хотимично баците поглед удесно угледаћете замишљеног Иву Андрића како креће у своју свакодневну шетњу. Ћутљиви писац се од свог "Венца" креће ка Москви и Кнез Михајловој па се Француском спушта до Зеленог
„Требали 'ерцеговци о Никољдану амо...“, архаична је реченица којом је почињала једна од многих прича које сам као дијете слушао по славама, око казана или од комшија у дугим зимским ноћима када би се скупили и са оцем играли таблића. Кроз маглу никотинског дима све сам те изборане људе – преживјеле ветеране, гледао као стрип
Још само осамнаест дана и Трамп улази у Бијелу кућу. Сређује нам папире за ЕУ, прашта нам дугове према ММФ-у и Свјетској банци и враћа Косово. Лијепо је маштати, али представник републиканске странке ипак неће побиједити на изборима. Зашто?Ако се било чему може скинути капа америчким медијима масовне комуникације то је
Кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, Бајазитова дружбеница, Тамерланова затвореница, ктиторка – Оливера Хребљановић, једна је од оних заборављених српских принцеза, коју су доминантне улоге Немањића потиснуле у историји средњег вијека српског двора и народа.Рођена око 1373. године, као најмлађој од седмеро дјеце, родитељи јој
Сједим тако, немиран и нервозан, у једном овдашњем фризерском салону – ћутим. Фризерка, мучећи се око моје зарасле главе, жељна разговора, поче да се жали: „Нама фризерима треба увести бенефицирани радни стаж.“ „Зашто?“, упитах је зачуђен. „Читав живот смо на ногама! Боле нас леђа, руке, ноге, проширене вене, ех...“, одговори
