Професор руског језика и књижевности у пензији Бјелопољка Спаса Зотовић, која живи у Требињу, подијелила је са Светигором своје успомене и сјећања везана за пријатељство са Александром Шуром Јесењин, сестром Сергеја Јесењина. Спаса се деценијама дописивала са Шуром, а 1975. године се и видјела с њом.

Овај разговор објављујемо поводом годишњице смрти славног пјесника, а направљен је 3. октобра 2018. на пјесников рођендан, непосредно послије Спасиног повратка из родног Јесењиновог Константинова.  

Ако је неко позван да говори данас о Сергеју Јесењину, то сте Ви, јер сте породицу чувеног пјесника доживљавали као своју. Испричајте нам како је дошло до познанства са Александром Шуром Јесењин, сестром Сергеја Јесењина?

У животу се многе ствари догађају непланирано. Ја сам се случајно обратила Шури, тј.  Александри Александровној, сестри Сергеја Јесењина, као што сам се случајно нашла у Требињу и случајно прије двадесет дана боравила у Русији и овај разговор се дешава случајно данас, 3. октобра, на дан пјесниковог рођења. Као гимнзијалки ми је одобрена матурска тема о поезији Сергеја Јесењина. У то вријеме није било довољно литературе како бих одрадила тај матурски рад који би задовољио критеријуме захтјевног професора руског језика Шћепана Јекнића и у предговору једне књиге наишла сам податак да у Москви живе Јесењинове сестре. Без оклијевања сам се усудила да упутим писмо са нејасном адресом, просто написавши на коверти: Сестри Сергеја Јесењина, Москва, СССР. Захваљујући одговорности поштанских службеника, писмо је дошло у руке Јесењинове млађе сестре Александре Александровне Шуре и почетком нове школске године одговор ме је чекао у портирници бјелопољске гимназије, гдје сам и учила. Не могу да вам опишем како сам се пријатно изненадила. Послала ми је све што ми је било потребно, тако да сам завршила матурску тему, која је свакако била оцијењена високом оцјеном. Послије матуре сам уписала руски језик и књижевност и радила као професор двадесет пет година. Касније сам била и директор Основне школе «Вук Караџић» у Требињу.

Која је то година била?

То је било полугодиште ’68. Била сма у трећем разреду. Већ у септембру кад смо пошли у сљедећи разред мене је то писмо чекало. Та веза са Шуром трајала је дуги низ година, све до њене смрти 1981. Размјењивале смо писма, слала ми је књиге, успомене, и сјећања Јесењинових савременика и све што је било везано за живот и рад пјесника. Писала ми је да су је посјећивали наши публицисти и пјесници, као на примјер Слободан Либеро Маркони, шаховски коментатор Димитрије Бјелица, отац Исидоре Бјелица… И те године ми је написала да се не изненадим ако у новинама или преко радија чујем и своје име јер им је испричала о нашем пријатељству, о нашем дописивању.

Маштала сам како да се оствари тај сусрет с њом, и као туриста 1975. године отпутовала сам у Москву. Циљ ми је био да се видим са Шуром. Заиста срећи није било краја. Била сам њен гост у Москви два сата, колико ми је било дозвољено да се одвојим од групе. Она је тада становала у пространом и удобном стану у Улици Марије Уљанове, бр. 62 и сваки детаљ њене собе имао је за мене посебан значај. Сва њена соба је била мали музеј успомена на рано премиунулог брата. На зиду су  биле његове слике, збирке пјесама у витрини, породичне фотографије. У сјећању ми је остао њен кревет застрт танким прекривачем од разнобојних крпица, сто прекривен једноставним столњаком.

О чему сте разговарале?

Нашла сам се у породици великог пјесника и доживјела  је као своју родбину, блиску и драгу. И сад док разговорамо, притиска ме нека тешка и дубока сјета. И данас носим то са неком истом тежином. Осјећам их много ближе, него остали читаоци. Осјећам их као дио своје родбине… А о чему смо причале? Разговор је почео спонтано, али  опрезно јер преда мном је стајала једна крхка жена која је преживјела једно тешко вријеме, вријеме револуције, рата, страдања блиских, губитака, болести…

Интересовала су ме питања везана за Јесењина која нисам нашла у литератури. Испричала ми је неке детаље, рецимо да је био веома осјећајан и болећив, а нарочито према сестрама. Када би долазио у село из иностранства, Шура је тада била дјевојчица, сви су се укућани радовали, свима би доносио поклоне. За њих је његов долазак био празник. Одлазио би код сусједа, разговарао с њима. Она се присјећала тих дана кад је он био на селу, одлазио је у неки мали амбар близу њихове куће и тамо се издвајао, осамљивао и писао пјесме.

Сјећа се мајчиних прича о Јесењину, кад је он био дјечак, да су у њиховој кући налазили уточиште просјаци, сиромаси. Јесењин је према њима био веома добродушан, дарежљив. Давао им је храну. Једном дјечаку који је био у поцијепаним панталонама, Јесењин  је дао своје.

Даље ми је причала о дједи по оцу који је умро у четрдесет другој години, прије Јесењиновог рођења, Никити Осиповичу, причала ми је о својој баби по оцу Аграфени Панкратовној, која је била жена једног озбиљног карактера, строга, са посебним умјетничким даром. Њена бака је вољела да пјева. Са неком притајеном сјетом ми је причала о свом оцу, који је већину живота проживио ван свог дома, отуђен, одвојен од породице. А кад се послије пензионисања вратио у село, био је већ болестан, живио је шест година послије губитка сина. Упокојио се 1931. г и сахрањен је на сеоском гробљу. И мајка је надживјела сина, умрла је 1955. године. Испричала ми је о страдању зета Насједкина, да га је НКВД стријељао 1938. године у монтираном процесу, а његова жена Катарина, старија Серјожина сестра, која је рођена 1905, прогоњена је такође због Јесењина и због самог пјесника Насједкина јер је он био Јесењинов нераздвојни друг. Затварана је и прогањана, и она без разлога. Обоје су рехабилитовани тек 1956, послије Стаљинове смрти, на заузимање Софије Толстој, унуке Лава Толстоја. Дубоко сам доживјела ту њену исповијест о родбини.

Сазнала сам да су обје сестре биле иницијатори оснивања меморијалног музеја Јесењина у Константинову, а у ту сврху су уступиле родну кућу. У непосредној близини направљена им је нова кућа у којој су проводиле своје слободно вријеме и веома често током године долазиле. И тај музеј је отворен 3. октобра 1965. године поводом Јесењиновог седамдесетог рођендана. Нагласила је да је до данашњег дана поводом отварања тог музеја сачуван и амбар који је саграђен 1913. године, у којем је Сергеј написао неколико пјесама, међу којима и Повратак у домовину, Благослови и срећа… Даље ми је причала о чувеном воћњаку који је био засађен јабукама и вишњама.

Који је он опјевао…

Да, али који није остао жив до данашњег дана  јер је уништен мразом током јаких зима ’39 и ’40 године. Тада ’75, била је жива јабука коју је 1921. посадио њихов отац Александар Никитич.

Да ли вам је говорила о васпитању у кући, како су дјеца васпитавана? Зна се да су на Сергеја велики утицај имали његови ујаци…

Да, а поготову дједа и баба по мајци. У раним Јесењиновим годинама његов отац је пошао у Москву да ради у месари. Шура је рођена 1911. године кад су се родитељи помирили. Његови родитељи су се просто разишли и мајка је сина на васпитање и чување дала свом оцу и мајци, који су извршили јак утицај на њега, поготову његов дјед Титов. Сергеј је васпитаван у духу народних бајки, народног стваралаштва, бака га је водила по црквама, на црквено појање. Очекивали да ће он бити свештеник и зато су га прозвали Сергуха, црквењак. Међутим, он је изневјерио њихове наде, отишао је другим путем. Интересовала га је поезија. Дјед га је описменио. Од пет година знао је да чита. Био је изванредно образован. Није ни чудо што је био одличан ђак и што је добио похвални лист којим се отац и те како поносио. И сада када сам била у њиховој кући, тај лист заузима једно високо мјесто, значајно мјесто у њиховој горњици, тзв. гостинској соби. Чак и о томе кад смо разговарале, била сам веома опрезна. Схватила сам да ће она, као његова сестра, да изнесе све оно што је лијепо, а све оно што није било за јавност, нисам се усуђивала да питам.

Из писама се види да је она радо комуницирала с Вама…

Јесте. Имам албум с породичним фотографијама који ми је послала Шура. Имам мноштво писама, честитки… Једно вријеме сам због својих наглих  промјена у животу ћутала…  удаја, Требиње, породица, посао, смрт моје ћерке, којој сам дала име по Сергејевој мајци Татјана… А онда ми стиже писмо од ње…

Ништа није случајно, ни то да сте успјели да пошаљете писмо без адресе…

Рекла сам на почетку да ми се неке ствари мимо моје контроле дешавају, нисам планирала Требиње, нити да нађем сестру Јесењина, да одем у Рјазањ ове године, да разговарамо данас на дан његовог рођења…

Божја воља…

Јесте.

Да ли сте разговарале о његовој кончини, мученичком крају?

Кад је то у питању, искрено, била сам се припремила с питањима. Читала сам роман «Без лажи» Мариенгофа, усудила сам је да је питам за ту књигу. Била је погођена тим питањем. Оштрије, повишеним тоном ми је рекла да је то све лаж, да све што је изнијето у том роману «Без лажи» је у ствари роман са лажи, са много лажи о Јесењину. Они јесу били нераздвојни другови једно вријеме, поготову када су формирали правац имажинизам, а послије је дошло до њиховог разлаза.

Кад смо разговарале о његовом крају, она је рекла: «Мајка је знала да се он није убио», на шта сам ја додала: «Штета, отишао је вјечно млад и вјечно плав». Ми смо се дуго придржавали академске верзије његове смрти. Знамо сви да је много волио живот и да је имао много планова и невјероватна је чињеница да је извршио самоубиство… а већ одавно је познато – пјесника су убили. То је чињеница.

Шта мислите да ли ће се скинути гријех самоубиства са душе великог пјесника?

Пратим шта се дешава, читала сам истраживања Прокушјева, књижевног критичара, јесењинолога, читала сам његову књигу о Јесењину. Неки архиви су отворени, малобројни, а потпуно ће бити отворени 2025. И тада ће се коначно знати. Негдје сам прочитала, а то се тако и скрито писало о Јесењину, послије смрти све до четрдесете, он је био потпуно забрањен, па и у нашој земљи, нажалост, јер се то као талас пренијело и на наше просторе.

Сада кад сам била у Рјазању возећи се од хотела према Рјазањском кремљу, питао ме је таксиста одакле сам и зашто сам дошла. Рекао ми је: «Њега су  убили». Питала сам: «Јесте ли  Ви у то сигурни?» Каже: «Како да не! То сви знају, само неће да признају!» Онда ми је рекао да се неки новинар осмјелио да пише, а да још увијек то није тако отворено, о томе да су ноћу послије пјесникове смрти његово тијело са мјеста гдје је сахрањен на Вагањковом гробљу извадили и да не зна на ком мјесту је поново сахрањен. Тамо гдје му је споменик нема сандука. Тамо је  сахрањена и Шура, Катарина, његове сестре, Гаља Бениславска, која се убила 1926. на његовом гробу. Тамо је сахрањена Катаринина ћерка Саша Насједкина, мајка Татјана Фјодоровна. Близу његовог гроба је сахрањена и Зинаида Рајх. Сви су ту, а њега нема, изгледа. Да ли је то занимљива новинарска прича или је то било тако, Бог ће знати…

Познати јесењинолог Игор Јевсин говорио је о судбини пјесника у књизи „Мој пут Богу“… 

Да, пратим све што се о њему пише. Искрено, једва чекам, ако доживим 2025. Годину, да видим резултат како ће се завршити прича о његовој смрти. То је ипак загонетка.

Јесењин у тој књизи каже: «Нисмо дошли на свијет да бисмо уништавали,  него да волимо и вјерујемо», и чини се да је то девиза коју је носио читавог живота. Да ли је оно чиме је духовно био нахрањен у дјетињству пронио кроз хаос и кроз ужас револуције јер он се расцвјетао у том ужасном времену?

Он је био искрен према свему. У почетку је прихватио револуцију, али га је она послије разочарала кад је видио да није добио оно што је очекивао, већ да је изгубио све – оно село, патриотизам који је револуција уништила. Тада  је узмакао, а и сам каже у својој аутобиографији да је био једном ногом у новом, а једном у старом добу. О томе довољно говори и она трка локомотиве и коња. То је и слика која говори о његовом односу према револуцији, о одласку старог, о губитку села о уништењу села. Пјесници највише осјећају неправду и бол, и само из великог бола рађа се истинска поезија. Тако да све он што је из дјетињства понио, он је то носио искрено у души и изливао у својим пјесмама.

То је био и темељ његових погледа на живот, на свијет…

Свакако. Он се никада није одрекао Бога. То је била дивна црта његовог карактера. Био је постојан, дубоко је поштовао своју вјеру. Његова страдања и прогони од стране чекиста добрим дијелом су отуда што је он волио руски народ, односно свој народ. Мада је његова жена Зинаида била Јеврејка, Исидора католкиња, Бениславска била пола Јеверејка пола Рускиња. По мајци Јеврејка по оцу Рускиња. Троцки је био на власти у то доба и остали многи Јевреји. Прогонили су га због његове отворености и приписивали му антисемитизам  јер се он бунио говорећи зашто да влада један Троцки кад ту има доста способних и паметних Руса. Бранио се и тиме говорећи да му је жена Јеврејка, дакле, он није антисемита. Али много је разлога због чега су га прогонили јер он је искрено наступао. Од њега су тражили да буде револуционаран, да буде као Мајаковски, да наступа бахато, гвозденом песницом, да гази мушким кораком, а он је био једна сензибилна душа, човјек који је преживљавао све недаће и све невоље руских сељака и руског села. На крају крајева, није могао да побјегне од тога и на крају он се и поносио што је пјесник села и то нажалост, последњи поред Кљујева.

Кад сте већ код Кљујева, постоје подаци да је он заједно са Кљујевом наступао пред Царском породицом. Какав је однос Царске породице био према њему и обратно?

Захваљујући потпуковнику Луманову упознао се с њима. Луманов га је прихватио као свог сина, да га не би послао на фронт 1916. у предвечерје Октобарске револуције, односно Фебруарске, 1917, он је га је послао да буде у санитету. Био је уз Царску породицу, читао царским ћеркама и самој царици поезију. Шура ми је испричала један податак, који сам знала и док сам писала тему, да су се царици много допале његове пјесме, али да је у једном тренутку рекла: «Јесте, лијепе су пјесме, али су много тужне». А он је искрено и отворено одговорио: «Па таква нам је цијела Русија». Јесте, уживао је он и по љепоти и по таленту наклоност царске породице и принцеза. Боравак тамо му је добродошао да се спасе можда и страдања и ко зна можда и метка на фронту. Послали би га негдје…

Приписивали су му много штошта поред антисемитизма, да је био алкохоличар, да се недолично понашао…

Да. То су писали у оно вријеме. А Шура ми је казала да он никада ниједну пјесму није написао у пијаном стању. Дешавало му се да се опусти и да буде у друштву и да попије с друштвом. Питала ме је: «Зар мислите, Спасе, да био он тако фине, тако садржајне и тако емотивне пјесме и тако луцидне пјесме могао да напише у пијаном стању?» Не би! Тадашња критика, која је била под утицајем бољшевика, гледала је само како ће што више да натрпа, да натовари на његова плећа, и оно што јесте и оно што није било и оно зашто јесте и зашто није био крив. Једноставно је испаштао. Кренула је хајка на њега јер им је сметао. Они су хтјели да придобију Јесењина на своју страну да буде као Мајаковски. Он је једноставно био свој човјек. Хтио је да буде самосталан. Није хтио да буде зависан. Није хтио да буде режимски пјесник.

Зато је и страдао…

Да. Зато су му и измишљали кривична дјела. Пред смрт их је имао тринаест. Шура ми  је рекла да су се Софија Толстој, последња Јесењинова жена, и његове сестре заузеле код свог пријатеља, који је био директор психијатријске клинке у Москви, професора Ганушкина. Јесењин није био психички болестан, него су га у болници просто склонили од прогањања полиције јер му је стално полиција била за петама. У болницу је отишао у новембру. Након мјесец је изашао из болнице, побјегао је. Имао је своје планове, свратио је кући. Шура каже да Јесењин никада није имао свој стан, свој дом. Становао је код тих жена. Највише код Гаље Бенисалавске и код жена са којима се вјенчавао или невјенчано живио. «Кад је побјегао из болнице, свратио је на стан код Шуре и Софије Толстој, покупио своје ствари, није ништа говорио. Доље га је чекао кочијаш. Ми смо истрчале на балкон, била је зима, лијено су се спуштале пахуље снијега и прекривале му обод шешира и оковратника капута. Сјео је, махале смо му… само се једном окренуо… и отишао у неповрат».

Рекла ми је да они сумњају да је отишао у хотел Англетер, него је пошао код свог пријатеља. И да је све инсценирано. Рекла ми је и то да пјесму «До виђења, друже» није написао тада, него да је према њеном свједочењу, пјесма била много раније написана и посвећена Гањину, једном другу који је погинуо на фронту и да им је та пјесма једноставно послужила као некакво опроштајно писмо, опроштајна пјесма, наводно посвећена Ерлиху Волфу. Међутим, Волф није био његов провјерен друг. Он је био његов познаник и тајни члан НКВД, а с Јесењином се дружио само последњих годину дана.

Рекла ми је и то да је Јесењин због своје добродушности био веома наиван. Сви добри људи су и наивни истовремено. Он је свима вјеровао, мислећи да су сви искрени и добри.

Не смијемо да заборавимо оне његове ријечи: «Дајте ми у вољеној отаџбини све љубећи спокојно да умрем», и стиче се утисак да је он свакога волио…

Он је волио животиње, а не да не воли људе. Сјетите се само «Пјесме о керуши», пјесме «Крава»… Колико је показао жала за оним ждребцем који је изгубио трку са челичним коњем, локомотивом. Онај који воли животиње не може да мрзи људе. То је равнотежа, правило природе.

Недавно сте били у Константинову…

Два пута сама била у Русији и маштала да посјетим Константиново и прије мјесец дана пружила ми се прилика захваљујући Игору Костјенку, који ми је све бесплатно обизбиједио. У родној кући је сачувано све што је било за живот пјесникове мајке јер кућа у којој је рођен пјесник изгорела је у пожару 1922. године и у њој је изгорело сво покућство. Тада су направили привремено боравиште. Садашња кућа која је саграђена, коју посјећују поклоници његове поезије, саграђена је 1929. Значи, послије пјесникове смрти, обновљен је знатан број меморијалних зграда из времена Јесењиновог живота, затим експозиције музеја, сеоска брвнара, покућство. Окућница стоји онако како је то било у току пјесниковог живота.

Да ли су живе оне брезе које је опјевао?

Жива је бреза и жив је клен, који он описује: «Клен ты мой опавший, клен заледенелый». Стабло је ограђено плотом од прућа у висини од пола метра, да му се не прилази близу. Тај меморијални комплекс сада је  проширен, обухвата и сеоску школу која је у близини родне куће, Казањску цркву, у којој је крштен пјесник, дом Кашиних у коме је Јесењин својевремено би чест гост, звонара која се налази крај стазе између школе и њихове куће. Боравећи у њиховој кући и ходајући по дворишту гдје су остали трагови пјесника и његових родитеља и сестара, осјетила сам да ми је срце заиграло и да ме је обузела нека слатка туга. Да ли је могуће да сам послије много година маштања ту дошла и да ми је све познато, ништа ми није ново, а ту сам тек први пут… То је рајско мјесто, ријеке, рјечице, језерца, равница која досеже у недоглед, распахнута, како би Руси рекли, која сеже у недоглед. Као што је била била пјесникова душа, топла и широка. Само таква природа могла је да изњедри таквог пјесника са осјетљивом као сеизмограф душом, каква је била Јесењинова.

Душом која је чезнула за небесима…

Разговарала Марија Живковић

СЕСТРИ ШУРИ

У том свијету пролазник сам само
ти веселом руком махни мени.
У јесен и мјесец исто, знамо,
од свјетла је њежан, тих и снени.

Први пут ме мјесец сада грије,
први пут од студени ме штити.
Опет ћу да живим, да се смијем
тој љубави које неће бити.

Том је крива та наша равница
што се љеска од пјешчаних пруга,
давна њежност нечијега лица,
и нечија од рођења туга.

Због тога и сакрит нећу хтјети,
иста љубав у нама је, зна се.
Ову земљу вољет ћемо смјети
заједнички, а не сваки за се.