Tako kažu u Trebinju, a u to se brzo uvere i oni koji posete taj grad – hercegovačka vina mirišu na kamen iz kog su isceđena i za koji su žilama vezana, baš kao i ljudi ovde rođeni i nikad odrođeni.
Žilava je upornost Hercegovaca da se od kamena otme i na kamenu opstane. I kako bi se onda zvala drugačije loza hercegovačka do žilavka s kojom niz grlo klizi i slast pobede čoveka nad prirodom.
Za delić te slasti svake godine 50.000 turista pređe vinske puteve hercegovačke. A imaju šta i probati i videti! Samo je problem odakle krenuti, šta odabrati, a o druge se ne ogrešiti. Za jedno putovanje – nemoguć zadatak!
A mi krenusmo od najglasovitije – vinarije „Vukoje“. Dvadeset etiketa vina, od svake sorte i lozova rakija, 250 svetskih medalja, izvoz od Amerike do (sve više) Kine – to je epilog priče započete u porodičnim vinogradima ne tako davne 1982. godine.
Prva privatna vinarija u BiH danas ima i svoje apartmane i nadaleko poznat restoran naspram čije ekskluzivnosti i neponovljivosti ukusa stoje cene pristupačne čak i prosečnom turisti s Balkana. U tanjirima su namirnice koje rastu u obližnjoj bašti. Okruženi smo pogledom u koji staje cela Hercegovina, a domaćica nam pokazuje kako onaj ko ceni zemlju na kojoj je i sam nikao i od graha poljaka stvara čaroliju.
U vinariji „Anđelić“ ostajemo zatečeni Mileninom mladošću. S osmehom nam kaže da u porodičnoj vinariji radi još od prvog razreda srednje škole. Priča sa zaraznim optimizmom kako je napredovala od lepljenja etiketa do vinske akademije u Londonu. Svoje poslovne ambicije s 19 godina lako sažima: „Ovo je dom!“.
A u tom domu, 150.000 litara vina svake godine dobije etiketu „Anđelić“. S tih etiketa motri pradeda Sava prenoseći poruku „Vino je za prijatelje!“.
U manastiru Tvrdoš 1996. godine vredne ruke monaha oživele su podrum još iz XVI veka. Osam različitih vina sada putuje u 23 zemlje!
Zasadi se šire, uz vino stiže med, uskoro i maslinovo ulje. Sladiće se namernici u novoj gostoprimnici koja je, kao i Hercegovina, od kamena sačinjena. Pod od nevesinjskog kamena, svod od bilećkog, u stubovima mostarski, a spolja trebinjski.
Dok je ruku da rade, sunca da sija i turista da dolaze, vinari u Trebinju i okolini ne brinu za svoju budućnost iako ih državne pare mimoilaze.
Nema ovde ni straha da će sva upornost nestati s generacijom očeva. Svuda su nas sačekale porodice bogate decom koja shvataju da je najlogičnija egzistencija nastaviti započeto. I to je najdragoceniji začin koji hercegovačkom vinu daje jedinstven ukus.
Šta Vi mislite o ovome?