Пријетња милионским казнама за кршење новог Закона о родној равноправности у Србији покренула је оштре полемике јавности. У центру пажње питање родно осјетљивог језика. Ево шта би то могло значити у пракси, уколико закон буде усвојен.

На овај закон, кажу феминисткиње али и оне које то нису, Србија чека годинама, а то је, како се истиче потребно и због усклађивања са прописима ЕУ. Због несугласица међу министарствима закон и даље чека сагласност Владе Србије и улазак у скупштинску процедуру.

Једна од одредби Нацрта закона о родној равноправности, поред обавезних квота за мање заступљен пол у политичком и јавном животу је и родно осјетљив језик.

Посебно много примједаба чује се управо на рачун родно осјетљивог језика, због којег ће се мијењати наставни планови и уџбеници, а и медији ће бити у обавези да га користе.

Већ постоји страх од казни од пола милиона до милион и по динара ако се употреби “новинар” умјесто “новинарка” или “судија” умјесто “суткиња”. Буне се и многи лингвисти, назвавши то “силовањем” језика.

Опет, може се чути од многих жена да им “не пада на памет да буду посланице, политичарке, инжењерке или новинарке јер оне мушки раде свој посао.”

Треба ли такву реформу језика схватити као нешто позитивно, те се женама убудуће обраћати са “суткињо” и “аташеице”, “докторице” или новину посматрати као “силовање језика”, како кажу поједини лингвисти, остаје отворено питање.

Оно што је јасно је да називи за занимања и титуле жена још увек нису нормирани. Обиље њих већ постоји у Речнику САНУ и Матице српске, али постоје и приједлози за неке потпуно нове именице.

KАKО ВАМ ЗВУЧИ WЕБ МАЈСТОРИЦА, АЛАСKИЊА, БАНДИТKА?

Можда највећи приручник тих кованица је “Род и језик” проф. др Свенке Савић, Маријане Чанак, Веронике Митро и Гордане Штасни написан још 2009. године.

У тој књизи изнесено је хиљаде именица у женском роду, што већ познатих занимања, што оних која у стварности и не постоје.

Осликавајући реалност у којој жене суверено владају професијама и занимањима која су донедавно била “резервисана” само за мушкарце, ауторке су обогатиле српски језик именицама око којих се већ дуже вријеме води жустра полемика у јавности.

Омбудсманка, психијатреса, wеб-мајсторица, хируршкиња, криминалисткиња, метафизичарка и конзулка, неки су од приједлога ових лингвисткиња.

На страницама ове књиге можемо наћи и именице које указују на учешће жена у свијету криминала (терористкиња, арамбашица, бандитка, пљачкашица, крволочница, злочинка, жандарка, сведокиња, криминалисткиња), науке (академкиња, метафизичарка, метеорологиња, психолошкиња, психијатреса, хируршкиња), ријетких занимања (аласкиња, машинисткиња, морепловка, трамвајџијка).

И спортисткиње су добиле нове називе – тренерка, тркачица, маратонка, четиристометрашица, препонашица, стометрашица, стреличарка, али могу се прочитати и занимања која не постоје у стварност – првосвештеница, јеванђелисткиња.

Ауторке препоручују да титуле и занимања жена треба писати у пуном облику, а лингвисткиња Свенка Савић предлаже и да се поједине функције пишу у неутралном облику. Умјесто “записаничар”, “руководилац семинара” мање сексистички би било “Вођење записника је повјерено Ј.Ј”, “Вођење семинара је преузела Ј.Ј.”

Предлаже и да умјесто “чистачица” и “бебиситерка”, треба користити (или сковати) нове ознаке који ће искључити негативно вредновање посла на хијерахији вриједности. Значи према наводима ове лингвисткиње било би пожељно ријећи – особље за одржавање чистоће, дјевојка за чување дјеце.

Такође, требало би наводити пуну идентификацију за сваку особу – посебно ако се саопштава нешто о брачном пару.

“Дошао је Пера Петровић са женом.”

“Стигао је Михаил Горбачов са супругом.”

У овим случајевима се супруга одређује као дио главне личности, без сопственог идентитета.

Приједлог је да се женска особа идентификује по сопственом имену и презимену, а не према релацији у односу на мушку особу са којом је одлучила да живи заједно. Приједлог је и да се у медијима, законима, формуларма, конкурсима пишу и облик за мушки и облик за женски род, односно да се косом цртом раздвоје било само на мјесту гдје почиње суфикс за женски род, било писањем титула, назива за сваки пол засебно.

То би значило да у тексту треба да стоји Учитељ/ца или учитељ/учитељица.

Има и приједлога да се тако пише само на почетку текста, у првих неколико пасуса, а потом се препоручује да се у даљем тексту, уколико се ради о популацији доминантније женској о којој се пише или којој се пише, онда користи прво женску форму, па онда мушку.

Варијација има више, али многи лингвисти не смарају да су то најсрећнија рјешења.

ШТА KАЖУ СТРУЧЊАЦИ

Лингвиста Владо Ђукановић истиче да је језик отворен за промјене и да не види ништа спорно у стварању нових ријечи, али да је питање колико ће то заиста допринијети суштини – спријечавању насиља над женама и колико ће то људи примјењивати.

”Заиста нисам сигуран да ли ће се постићи циљ, али и да ли ће то заживјети. Знате, требало би дозволити људима да само изаберу да ли ће да користе препоручени назив или не. Ми и у речнику САНУ из 70-их година имамо ријеч возачица”. “Ту ријеч не користи скоро нико, за разлику од пјевач/пјевачица. Значи, у нашем језику има доста тих именица женског рода, али се не користе”, појаснио је за МОНДО Ђукановић.

Оно што овај лингвиста посебно истиче је да никако не смије да се мијења граматика.

”У енглеском имате he/she, али у српском то није тако. Инсистирања да се у текстовима наводи наставник/ца, па онда даље рекао/ла…То је будалаштина”, изричит је наш саговорник.

Проф. др Предраг Пипер, дописни члан САНУ, каже за МОНДО да језичке промјене треба пратити и објашњавати, а не треба их измишљати.

Kада би за сваку именицу мушког рода за занимање и функцију морала постојати именица женског рода, то би значило да се у српски језик уводи нова граматичка категорија пола, односно родне припадности”, сматра Пипер.

Пипер наводи да избјегавање уобичајене употребе именичких облика мушког рода за означавање особа оба пола, лако води у непотребну синтаксичку двосмисленост.

На примјер, реченица “Она је наша најбоља диригенткиња” може да значи:

(1) да је дата особа најбоља међу нашим женама диригентима или

(2) да је она најбоља међу нашим диригентима уопште, а уз то је жена, за разлику од реченице

“Она је наш најбољи диригент” , која значи да је дата особа најбоља.

Овај познати филолог вјерује да вјештачко стварање нових именица тешко може да унаприједи односе међу половима, већ према његовом мишљењу што друштво буде постајало хармоничније то ће се колико је потребно мијењати и језик.

Он чак истиче да тежње да се друштвени односи промјене средствима језичке политике, прије могу да одвуку пажњу јавног мњења од правих проблема односа међу половима, него што могу битно да допринесу његовом рјешавању.