Данас се навршавају 83 године од смрти краља Југославије Александра Првог Карађорђевића који је убијен у Марсеју 9. октобра 1934. године, у атентату приликом државне посјете Француској у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Њемачке.

Краљ Александар био је други син Петра Првог Карађорђевића и кнегиње Зорке, кћерке црногорског краља Николе Петровића, а престолонасљедник је постао након што се његов старији брат Ђорђе Карађорђевић одрекао престола 1909. године.

Атентатор је био припадник ВМРО /Унутрашња македонска револуционарна организација/ Владо Черноземски, а заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту, који се возио са њиме у аутомобилу.

Краљ Александар је у Марсеј отпутовао разарачем Југословенске краљевске морнарице „Дубровник“, а у тој француској луци му је приређен величанствен дочек, о чему свједоче и сачувани филмски материјал из тог времена.

Званичан дочек по протоколу био је предвиђен у Паризу, где је требало да га дочека предсједник Републике, а у Марсеју су га дочекали министар Барту и генерал Жозеф Жорж, члан Високог ратног савјета.

Када су кола краља Александра стигла на трг испред марсејске палате Берзе, око 16.20 часова атентатор је искочио из гомиле са букетом цвијећа и на француском језику викнуо „Живио краљ!“, а затим пришао аутомобилу, одбацио цвијеће и испалио у краља више хитаца из револвера.

Краљ Александар преминуо је, не долазећи свијести неколико минута послије 17.00 часова, а преминуо је и министар Луј Барту, који је у атентату био погођен у надлактицу.

Атентатор је рањен и пребачен у канцеларију марсејске службе безбједности, гдје је умро.

Ковчег са тијелом убијеног краља Александра пребачен је бродом „Дубровник“ до Сплита, одакле је специјалним возом транспортован преко Загреба, у Београд, а сахрањен је 18. октобра на Опленцу.

Многи историчари сматрају да су иза атентата стајале тајне службе земаља које су тежиле ревизији Версајског поретка – Италија, Њемачка и Мађарска, док су извршиоци били чланови усташке организације, коју је предводио Анте Павелић и чланови пробугарске струје ВМРО.