Попово поље представља један од већих парадокса у и онако парадоксалној и нелогичној Босни и Херцеговини. Велико пространство са најплоднијом земљом у регији које је удаљено од мора десетак киломатара ваздушне линије, данас је скоро потпуно пусто и ненасељено.

У нормалним околностима и свакој иоле уређеној земљи очекивали бисте све потпуно другачије, да плодна долина у источној Херцеговини буде генератор развоја цијеле државе. Овако је само празан простор са сјећањима и покојим старцем који памти дане кад је било живота на обалама Требишњице, која је и сама у Попову пољу добрим дијелом нестала.

Једна од најплоднијих подлога у југоисточном дијелу Европе, са обиљем воде, довољан је предуслов за постојање развијене пољопривреде, а близина мора, које је дословно с друге стране брда, окруженост Дубровником и Требињем те близина Мостара могла би бити савршена одскочна тачка за најбољи рурални туризам на Балкану.

На папиру мање од триста људи

У стварности, Попово поље представља непрегледан низ напуштених села која се измјењују дуж магистрале између Љубиња и Требиња. Идеално, да док се возите према неком од тих одредишта или тражите предивну пећину Вјетреницу, манастир Завала или неки од десетак импресивних културно-историјских споменика у овом дијелу наше земље, да се запитате како је могуће да је цијели тај простор потпуно пуст.

У свим селима Попова поља, службено, не живи данас више од триста људи, а у стварности је тај број бар двоструко мањи. Гледате жуте табле са натписима Туље, Мркоњићи, Дријењани, До, Струјићи, Галичићи, Дубљани, … покоји нови сакрални објекат и непрегледну пустош. Земља је истина на појединим мјестима обрађена и изгледа лијепо за фотографисање, али пустош села и рушевине камених кућа дјелује депримирајуће.

С возовима отишла и нада

У Поповом пољу некад је било много више живота него данас. Разлози његовог напуштања и одласка људи су бројни и многи нису строго везани само за херцеговачки локалитет. Ипак, укидање ускотрачне пруге 1. јуна 1976. године, која је од Чапљине преко Попова поља на једну страну водила до Дубровника, а на другу до Билеће, први је од низа разлога. Ћиро је за Попово поље био више од живота, уз жељезничке станице расла су мјеста, развијала се околна села. Kад је отишла пруга, а Јадранска магистрала додатно добила на значају, могли су и људи кренути тражити себе негдје друго. Енигматично је, чак и данас поприлично нејасно, да је она држава у вријеме свог највећег развоја укинула пругу, а самим тиме и жељезнички промет према свом највећем туристичком драгуљу. Живот у Поповом пољу био је колатерална штета те одлуке.

Линија раздвајања у рату

Попово поље у задњем рату било је прва линија разграничења, предио жестоких војних сукоба, а данас је граница два ентитета. На ратне линије раздвајања живот се тешко враћа и кад су у урбаним подручјима, а изгледа потпуно замре кад су оне по планинским врлетима или пустим крашким пољима.

Једно од најљепших села у цијелом Поповом пољу су Величани, наслоњени на камен, са плодним пољем под ногама и предивним погледу према Јадранском мору на југу, којег не видите, али осјетите у зраку. Kажу да нигдје нема тако добрих смокава и љуте ракије као што је било у Величанима.

Величани крију национални споменик

Попис становништва из 1991. године у Величанима је избројао само 118 становника, скоро двоструко мање него онај десет година раније, а историја пише да су Величани у 19. вијеки бројали више од 500 становника. Kад смо овог љета крстарили Поповим пољем у Величанима нисмо видјели никога, иако и данас има трагова живота, вјероватно заноћи и покоји старац те не можемо написати да је село потпуно напуштено.

Централно мјесто и данас је храм посвећен Светом Арханђелу Михајлу, који је окружен некрополом стећака и као такав проглашен националним спомеником културе. Претпоставља се да се некропола стећака развила око неке раније цркве чија старост још није проучена. Њени остаци се виде у дну апсиде данашње цркве и то са њене спољне стране, на југоисточном дијелу. Близу је и костурница жртвама из Другог свјетског рата.

Историја није била савезник Поповом пољу, како је вријеме текло тако је простор пропадао, возови престали пролазити, а људи одлазили. Данас постоји само невјерица како је невјероватни потенцијал овако лоше реализован, упркос најплоднијој земљи, обиљу воде и близини мора.