Полазак у вртић представља велику промјену у животу дјетета, али и родитеља, и то понајвише због тога јер дијете из познате, сигурне околине прелази у нешто ново и непознато.

Kако би се дијете прилагодило новој средини, биће потребно одређено вријеме током којег и родитељи морају бити стрпљиви те спремни на могуће негодовање, плач или тугу дјетета.

Нека дјеца реагују бурније, а нека не показују веће промјене у понашању. Али сва негодовања током прилагођавања су пролазна и добро је да родитељи буду припремљени на њих како би дјетету могли што боље помоћи у почетним проблемима кроз које свако дијете пролази. Док је некој дјеци потребно само неколико дана, другој навикавање траје и по неколико мјесеци.

Вртићи имају свој ток адаптације. Треба пратити тај ток, али и ритам свог дјетета. Некој ће дјеци бити тешко на почетку, док ће нека "кризу" имати тек касније, кад се родитељи најмање надају. Треба прихватити да је дијете тужно, збуњено, љуто и преплашено, односно сваку емоцију која се појави. У том тренутку родитељи му морају помоћи тако што ће препознати како се осјећа, именовати тај осјећај те му објаснити да је то нормално, да га разумију и да су уз њега.

Дјетету ће бити лакше ако се истовремено не треба носити и с родитељским страхом од сепарације, који врло лако препознају и упију. Дјеца су као спужвице које имају своје осјећаје, али упијају и оно што се догађа с родитељима, и то треба имати на уму.

Вртић је свакако прилика за социјализацију, стицање нових пријатељстава, усвајање навика, правила, осамостаљивање, учење нових вјештина, и прилагођавање ће протећи лакше ако је дијете и раније имало дотицај са сличним активностима.

Наиме, дјеца презаштитничких родитеља боје се суочити сама с новим ситуацијама. Зато је изразито важно исказати дјетету повјерење да може само обављати у почетку једноставније, а касније све сложеније радње. Дијете које повремено проведе вријеме код баке или пријатеља стиче повјерење и сигурност да ће се родитељи вратити. Осим тога, све припреме и промјене боље су кад их радимо постепено, па није пожељно уводити нове навике и активности паралелно с поласком у вртић.

Током прилагођавања на вртић постоје три основна типа адаптације: лака, средње тешка и тешка адаптација. Лаком се сматра кад дијете у року од двије седмице прихвати промјене, што значи углавном и да је успоставило сигурну и стабилну емоционалну везу с родитељима. Средње тешка адаптација сматра се она код које промјене у понашању трају до мјесец дана. Има дјеце и која се изузетно тешко навикавају, а поремећаји у понашању трају и до шест мјесеци. То се сматра тешком адаптацијом. Обично је присутно више неповољних фактора, попут чешћег оболијевања или неповољних породичних услова.

Никако немојте вирити у собу да вас дијете види, плакати на одласку, бјежати из собе без поздрава или тражити њихову дозволу за одлазак. То само отежава процес.

Вријеме за осамостаљивање

Прије поласка у вртић дијете треба учити да гласно поздрави пријатеље, комшије, да пружи руку, каже како се зове те да у комуникацији са другима гледа у очи оних с којима разговара. Научите дијете да се самостално облачи и да само покуша опрати зубиће. Не радите све умјесто њих.

Kомуникација је најважнија

Дјетету ће помоћи ако родитељи с њим разговарају о вртићу, људима и ђеци која су тамо, активностима те рутини која га чека. Притом је важно дати информације за које знају да су истините и оствариве, а не им давати лажна обећања.