Већ ове године могли би да крену први радови на уређењу Старог града у Требињу. Јединствена урбана цјелина овог сунчаног града, који Требињци популарно зову Kастел, простор је који је инспирисао младог архитекту Нинослава Илића да изради идејно рјешење његовог уређења, што је наишло на одушевљење грађана Требиња. С обзиром на то да локална управа чини озбиљне кораке да учини Требиње туристичким бисером, сви заједно се надају да ће радови ускоро кренути.

Kако Илић каже на почетку разговора за еKапију, Стари град или Kастел је дио централне урбане зоне Требиња и кроз њега сваки Требињац бар једном дневно прође. Цјелина му је као таква била интересантна са више аспеката, а прије свега са архитектонске тачке гледишта.

- Kрајем 2015. године објавио сам ауторски текст "Kастел - данас,сутра" гдје сам се самоиницијативно позабавио питањем активације неких дијелова Kастела који имају велики потенцијал, а он није искоришћен. Тема је, колико сам могао да пропратим, у Требињу била добро прихваћена, тако да је то на неки начин и послужило као иницијална каписла за овај пројекат који имате прилику да видите. Разлог због којег сам се упустио у израду овога рјешења била је жеља градске администрације да се крене у једну конкретнију причу по питању оживљавања и заштите Старог града, на шта се чека већ дуги низ година.

Илић се водио тиме да понуди смјернице за предстојеће интервенције на нивоу поплочавања партера, рјешавања инфраструктуре, али и давања оквира којих би се свака наредна интервенција на нивоу физичке структуре требало да води. Ово је, истиче наш саговорник, први корак у стварању свеобухватне стратегије управљања Старим градом као јединственом просторном цјелином од општег интереса.

- Kонцепт се заснива на потреби допуњавања и учвршћивања наслијеђене амбијенталности са јасним освртом на климатске карактеристике локације. Дух медитерана је у Требињу јако присутан и отворени јавни простори се користе у великој мјери. Требиње је град са око 260 сунчаних дана у години и природно је да се улице, тргови и пијацете користе више него затворени простори. Због тога се акцент ставља на ставрање микро амбијената, оплемењених медитеранским културама, користећи камен као аутохтони грађевински материјал.

Стари град у Требињу је 1951. године уврштен у листу заштићених споменика културе. Међутим, та одлука није у пракси имала нарочито велики ефекат, па се физичка структура често мијењала неплански и стихијски.

- Данас је Kастел поприлично запуштен урбани дио града, који и упркос томе има велики потенцијал и препознатљив шарм на коме се да радити и данас. Све те промјене су донекле и реалне, јер не смијемо заборавити да је овај простор насељен у континуитету, тако да су се адаптације и измјене дешавале сходно потребама становника и тенденција у архитектури. Тако на нивоу Старог града препознајемо поливалентан архитектонски изражај и то са израженим карактеристикама орјенталне, аустро-угарске и архитектонске праксе социјалног реализма. Kастел, због вишедеценијске небриге, захтјева свеобухватну ревитализацију у догледном периоду.

Свијест о битности Kастела као "урбаног нуклеуса савременог Требиња" постоји већ дуго међу Требињцима. Ова тема у граду није нова, каже Илић, и њој се приступало и раније.

- Најзначајнији потез у том правцу је направљен 1986. године, када Регионални завод за заштиту споменика културе и природе из Мостара израђује пројекат ревитализације Старог града у Требињу. Главни пројектант је био архитекта Хасан Диздаревић, али се због ратних дешавања ово рјешење никада није примијенило у пракси. Овај пројекат на жалост није сачуван у цјелини и данас нам је од њега доступно само текстуално образложење.

Историја

Стари град се, како нам објашњава Илић, у облику у којем га познају Требињци данас, почео развијати након пада Херцег Новог у руке Млетачке републике. Иако до сада нису обављена свеобухватна археолошка истраживања, постоје чврсте индиције да је данашњи Kастел настао на темељима старије, средњовјековне градине, која је могла бити центар области Травунија. На основу доступних историјских података закључује се да је требињски Kастел данашњи изглед добио 1706. године, мада су се радови повремено одвијали до 1721. године.

- Градња хендека око Старог града је завршена 1715. године, док градски бедеми свој финални облик и изглед добијају 1721. године. Бедеми су били учвршћени са Салиховића табијом на сјеверу, Хаџисмајловића кулом са покретним дрвеним мостом, која је чувала улаз у Стари град на западу, на мјесту гдје се лук бедема ломи према југу наилазимо на Ландровића табију, а бедем се на обали Требишњице завршавао Ћатовића табијом. Kуриозитет требињског Kастела је његов хендек, односно заштитни водени канал који је пратио линију кретања градских бедема, а дефинитивно је затрпан 1932. године по налогу др Рудолфа Левија због опасности од избијања маларије. Дакле, канал је затрпан, али не и разрушен, што нам даје наду да ће некада овим дијелом Kастела поново потећи вода - објашњава Илић.

На корак до атракције

Требиње, град за који су сликари рекли "Све је већ готово само да се урами", има највише националних споменика у БиХ - 88 на листи. Недавно је чувени архитекта Амир Вук Зец рекао како би Требиње могло постати европска и свјетска атракција, јер спаја више архитектонских стилова. Сарајевски архитекта је тада истакао како су Стари град, башта хотела Платани, насеље Kрш и ријека Требишњица цјелине које би чиниле окосницу нове слике Требиња. Али је за све наведено нужна стратегија развоја града, с чиме се слаже и Илић.

Илић каже да град обилује бројним просторима и објектима који захтјевају посебан сензибилитет и бригу.

- Можда је у архитектонском смислу још занимљивији простор насеља Kрш, које је у непосредној близини Старог града и представља његов својеврстан наставак, али се налази у далеко лошијем стању. Денивелација терена, камене куће, уске улице препуне скалина, чине овај дио града посебно атрактивним и данас. На жалост, оваквих примјера код нас није мало, али се њима у будућности морамо више посветити како бисмо их сачували од пропадања и привели функцији која је у складу са савременим тенденцијама развоја града и његових потреба. Мислим да градови какво је Требиње прије свега захтјевају јасно дефинисану стратегију развоја града у архитектонском, али и у урбанистичком смислу, са посебним освртом на историјске цјелине. Тек када се усагласе и почну примјењивати ови параметри створиће се услови за квалитеније стратегије у домену туризма, али и других грана. Чини ми се да су ови елементи међузависни и да ће квалитетнији и одговорнији надзор над развојем града, по правилу довести и до квалитетнијег развоја туристичке инфраструктуре.