Преписивању које се у БиХ користи од малих ногу, тврде наши саговорници, покушат ће се стати у крај кориштењем специјалног софтвера.

Универзитети у Сарајеву и Бањој Луци најавили су одлучну борбу против плагирања на својим факултетима, и то набавком софтвера који ће провјеравати вјеродостојност научних радова студената, сарадника и професора.

Овакав потез недавно је открио бањалучки ректор Милан Матаруга након што је Факултет политичких наука потврдио да су ,,научни радови префесорице Радмиле Чокорило и професора Љубомира Зубера очигледни плагијати”.

Матаруга је казао да ће софтвер имати до краја семестра, а са факултета је речено да овај случај треба да буде опомена читавој академској заједници да је ,,прошло вријеме у којем су несавјесни појединци могли да без икакве одговорности објављују квази научне радове”.

Са Универзитета у Сарајеву кажу да су у финалној фази потписивања уговора за добијење лиценце за амерички софтвер Турнитин, према којем би се провјеравало 600 радова годишње, прије свега докторске дисертације.

,,Шесто радова годишње није довољно, ми смо заиста велики универзитет, али ћемо ширити те капацитете. У више нарвата разговарали смо о мјерама против плагирања и у први мах смо упућивали дописе факултетима и институцијама, да дјелујемо превентивно, да се обрати пажња на превенцију плагијата”, каже Маида Чоходар-Хусић, проректорица за квалитет.

Лиценца за овај софтвер набавља се у оквиру пројекта за унапређење истраживачког потенцијала високог образовања које ће допринијети развоју Западног Балкана, додаје.

,,Једна од активности тог пројекта је заправо набавка компјутерске опреме и овог софтвера којег ће моћи користити сви факултети, а Универзитет ће донијети правилник о томе”, објашњава Сенада Kалабушић, професорица на Природно-математичком факултету која је координаторица овог пројекта.

Провјера траје до неколико сати

Ипак, Економски факултет у Сарајеву још од 2012. користи софтвер за провјеру радова. Јасмина Селимовић, декан на Економском факултету, каже да се он плаћа унапријед за годину дана, а цијена зависи од броја радова који ће бити прегледани у току једне године. До сада је снимљено више од 4.100 радова.

,,Путем wеб портала наставник постави рад, а затим систем врши анализу. Трајање анализе зависи од броја страница, што може потрајати од 20 минута до неколико сати, након чега систем генерише детаљан извјештај. Систем идентификује сваки преписани дио рада и прикаже изворе одакле је преписан. Идентификација се врши у односу на све текстове који се налазе у овом систему – базе података, интернет, различите радове и слично. Академска пракса толерише до 20 посто текста који је цитиран, док се и најмањи проценат плагираног садржаја сматра неприхватљивим”, објашњава Селимовић.

У првој години кориштења софтвера, додаје, нису уочавали велике неправилности, јер су у почетку углавном снимали радове у систем. Временом, односно што је више радова било у систему, растао је и број откривених плагијата.

Са Свеучилишта у Мостару, након неколико упита, нисмо добили одговоре да ли користе или планирају да користе овај софтвер и на који начин се боре против плагирања.

Преписивање од малих ногу

Према мишљењу професорице Ламије Тановић са Природно-математичког факултета у Сарајеву софтвер може помоћи, али не као најранији одгој о томе колико је погрешно преписивати.

,,Преписавање је код нас масовна појава од основне и средње школе па до факултета гдје се користе разне технике, а то је крађа туђег, узимање туђег”, каже.

Права мјера за спречавање плагирања, додаје, била би да се у образовни систем, од најраније младости, говори о томе, да би, када људи постану зрели истраживачи, то постало дио њиховог професионалног морала.

Тановић препричава анегдоту из времена када је била млада асистентица која дочарава колико је битан одгој од малих ногу што се тиче плагирања.

,,Kао дио норме ми смо морали одрадити одређене сате у академији у Рајловци, и ту су били студенти Либијци, Замбијци, Индонежани… То су три тотално различите културе и морали; Индонежане сте могли током испита оставити и отићи негдје и бити сигурни да нико од њих неће преписати; Замбијци неће ништа покушати ако сте ви ту присутни. Либијци – можете сједити с њима у клупи, они ће наћи начина да препишу.”

Плагирају се цијели дијелови књига

Kако додаје Тановић, дешава се да се цијели дијелови књиге препишу: ,,Ми смо имали таквих ситуација у Сарајеву. Проблем су радови који се код нас на нашем језику објављују у неким нашим часописима, или се напросто препише нека књига или магистарски рад.”

Такви радови нису имали провјеру, додаје Тановић, као што је случај са онима који се објављују у озбиљним међународним публикацијама и пролазе строге контроле. Стога је приликом бирања у одређено звање потребно да научни радници имају радове са међународним рецензијама.

,,Сумњам да ће неки наставник допустити себи лускуз да пошаље неком добром журналу своју рад, па да га он прогласи плагијатом и стави га на црну листу и да има читав низ посљедица”, мишљења је проректор Универзитета у Сарајеву Маида Чоходар-Хусић.

Према нашим саговорницима, професори за које се утврди да су плагирали рад не дају добар примјер студентима, који ће то сматрати нормалним понашањем. Надају се да ће провјера путем софтвера, којег су у Србији и Хрватској већ набавили, барем једним дијелом утјецати на плагирање.

У прошлости су се у регији често водиле расправе и о академским звањима државних званичника који су се сумњичили за плагирање, међутим, нико од њих никада није поднио оставку или одговарао за плагирање, као што се дешавало у европским земљама.