Живети у Требињу и Сарајеву је свакако велика предност пре свега зато што је човек окружен изузетно духовитим људима. У оба града основу хумора чини доскочица на властити рачун, а приметићете да оно што пишем увек своје полазиште има управо у томе. Мада се национално освешћени “мудраци” ових простора често нађу увређени садржајем неких епизода, истина је да серија највише исмејава атеисте, левичаре, партизане, Херцеговце, дакле, све оно што уствари ја јесам или желим да будем

Феђа Исовић, сценариста серије “Луд, збуњен, нормалан”, једне од омиљених на екс југословенским просторима, каже да иако се већ код треће сезоне уплашио да неће знати шта даље да пише, сада му ни код десете коју снимају речи и форе не запињу.

Да ли је хумор у вашем серијалу типичан босански, је л’ то говор и дух једног Сарајлије, Требињца или неког трећег човека?

– Надам се да хумор који пишем излази из оквира једног града и једног простора. Увек ме покреће мисао да то што радим може лако да се адаптира и за рецимо немачко тржиште. Живети у Сарајеву и Требињу је свакако велика предност пре свега зато што је човек окружен изузетно духовитим људима. У оба града основу хумора чини доскочица на властити рачун, а приметићете да оно што пишем увек своје полазиште има управо у томе. Мада се национално освешћени “мудраци” ових простора често нађу увређени садржајем неких епизода, истина је да серија највише исмејава атеисте, левичаре, партизане, Херцеговце, дакле, све оно што уствари ја јесам или желим да будем.

Одакле црпите највећу инспирацију?

– Често кажем како је инспирација прецењена. Недостатак те фамозне инспирације је најчешће изговор аутору да оде у кафану на пиво. Ако постоји начин да се од некуд исцрпи инспирација, ако ето ја имам неки свој модел за то, онда је то процес који називам загревање столице. Када је папир празан не треба се предати, нешто ће се већ наћи на њему ако је писац упоран. Толико тога је око нас да само то све што нас окружује треба осматрати кроз неку врсту ауторских наочара. Већину мотива из мојих епизода гледаоци могу препознати из свог најближег окружења. Управо тај мотив из окуржења се увек трудим да спакујем у добар заплет и то је то. Надам се да су ти моји заплети оно по чему људи препознају оно што пишем.

Да ли се са новим сезонама повећава ваша одговорност, односно зебња да ћете се поновити у неким заплетима и да ће бити мање занимљиви?

– Након треће сезоне сам се препао и изјавио како је готово са серијом. Онда сам то исто рекао након четврте и пете сезоне. После тога више нисам најављивао крај јер је постало очигледно како нисам снажног карактера и да ћемо снимати серију док год публика буде желела да је гледа. Сви смо у екипи позитивно узбуђени јер видимо да су неке од епизода које имају редни број преко 200 можда и неке од најбољих у читавом серијалу. Чудно звучи, али ја данас пишем доста бржим темпом, а чини ми се и квалитетније него ли сам то радио на почетку. Но, публика ће дати крајњи суд.

У којој мери глумци мењају односно импровизују сцене које сте ви написали и ко у томе предњачи?

– Глумац који само набуба текст, а не донесе ништа своје, није глумац кога ја волим видети на нашем сету. Сви они имају велику слободу, а ако неког у том смислу морам издвојити онда је то Мустафа Надаревић који стварно уложи велики труд на припремање сваке сцене. Стара школа.

Које нове глумце планирате да укључите у серију, а који су препознатљиви публицу у Србији?

– Пуно драгих људи из Србије је прошло кроз серију. Поред оних величина из првих сезона као што су Милена Дравић, Сека Сабљић, Светлана Бојковић, Миодраг Кривокапић, публика је гладала, или ће тек гледати у најновијим епизодама, читав низ познатих ликова, а ево покушаћу да се сетим само неких, потпуно свестан опасности да некога нехатом изоставим: Ирена Мићијевић-Родић, Наташа Нинковић, Предраг Ејдус, Љубомир Бандовић, Небојша Глоговац, Бранко Трифуновић, Иван Бекјарев, Јелица Сретеновић, Аљоша Вучковић… У новој сезони сам имао задовољство опет писати за Милену Дравић. Сваки дијалог који напишем за њу представља ми велику част и задовољство.

Екипа серије “Луд, збуњен, нормалан”

Како превазилазите кризу мањка концентрације за писање кад вас рокови притисну?

– Ко те пита. Седи и пиши, то је систем. Ја сам срећан човјек јер ми писање не представља терет, већ је сваки нови дан за лаптопом ново позитивно узбуђење. Бити срећан на свом послу је као добитак на лотоу.

Глумачка легенда Мустафа Надаревић је кроз ваш серијал стекао нове фанове и звезда је пројекта. Да ли као такав има посебне прохтеве и како уопште изгледа рад са њим?

– Као и сваку велику звезду и Мустафу карактерише једноставност. То је колега са којим је дивно радити, али и друг са којим се прекрасно дружити уз добар гемишт. Много се волимо и срећан сам да ми је живот подарио могућност да с њим другујем.

Извор: Блиц/Радио Требиње