„Мафијаше тражите, ове дуванске, је л' де? Е, моја баба и ја смо овдје највећи мафијаши. Погледај нас само – наоружани мотикама, овако стари и на њиви по овој спарини стварно смо опасни“, иронично дочекује новинаре Al Jazeerе старији становник Љубиња, на истоку Херцеговине. Не представља се, јер мисли да то није мудро. Kасније објашњава и зашто.

И он, и супруга дубоко су загазили у осмо десетљеће живота, а једино што имају, каже, комад је земље на којем цијели живот узгајају духан.

„И то нам не дају. Никако. Дуван није забрањен, али откупа нема. Од нечега се мора живјети. Сад ових инспекција и полиције под пуном ратном опремом нема, али ето њих крајем љета. И тако сваке године откако су нам укинули дуванске станице“, додаје.

Боли га, наставља, због тога што их зову „дуванском мафијом“, јер није својим избором ушао у ризик садње културе за коју нема уговорене производње. А најближа откупна станица налази се 400 километара далеко – у Бијељини.

„Некад смо имали откуп и у Љубињу, и на још три мјеста у Херцеговини. А онда је дошла та приватизација и са њом људи који не знају ни како дуван изгледа, па је све пропало. Сад смо приморани продавати све ово накупцима, а њима како Бог дадне – ако их до Стоца не ухвате, добро смо прошли. Ако га ухвате, ето их и код мене“, прича.

На растанку упућује на друге узгајиваче у плодној љубинској долини, али и напомиње да ће ријетко који рећи своје име, јер су људи неповјерљиви и једноставно се – боје. Није им забрањено садити, али им је проблем продати. И онда то раде како знају и умију.

„Зар нам треба, оваквим старим, полиција на вратима? Само покушавамо преживјети још ово мало што нам је остало“, додаје његова супруга и наставља окопавати већ добро изникле биљке.

Живот у страху и нервози

Проблеми с којима се суочавају у Љубињу карактеристичан је за „дуванаре“, како их називају, у цијелој Херцеговини. Признају да су некад били међу боље стојећима у своме крају, јер су живјели од те пољопривредне културе, подизали обитељ и школовали дјецу. Данас су сведени на борбу са системом.

„Зар је лако тим људима стално живјети у страху и нервози кад ће му полиција доћи на врата због 30 килограма дувана? Они од тога живе, а пријете им казне. А сви заборављају да је ово трећи календарски вијек да се људи баве овим послом. Дуван је за Херцеговину одувијек егзистенцијално питање“, прича агроном Симо Kучинар, признајући да се „и сам родио у дувану, одрастао у њему, школовао се и стекао диплому“.

Враћа филм у вријеме продаје творница духана када је, по њему, направљен лош уговор којим нови власници „нису обавезани да откупе херцеговачки дуван“. Kучинар је члан радне скупине за израду Нацрта закона о духану/дувану. Но, тај посао траје већ три године, додаје, и никако да буде завршен. Главни је камен спотицања количина домаћег духана који треба ставити у цигарете.

„Још кад је свијет, прије 30 година, прешао на тзв. бленд цигарете јасно је било да су то фарсе свјетских моћника. Ставили су у стандарде да једна цигарета не смије имати више од једног милиграма никотина по граму. И они којима оне требају више неће попушити једну, него двије. Њима је то јасна и добра рачуница, а нама није. Нећу рећи да је то здраво, али људи морају знати да су цигарете много штетније од дувана са херцеговачких њива. Замислите шта све у фабрикама додају да им дају сва та својства и створе људе овиснима о цигаретама. А ми имамо људи који су доживјели сто година и са 'шкијом' у руци умрли“, наводи Kучинар.

Немоћ локалних власти

И локалне власти свјесне су проблема који притишће становништво љубињског краја. У свему су и прилично немоћни, јер их ентитетске власти, како кажу, не слушају иако им се обраћају сваки дан. А да имају новца и субвенционирају производњу, по мишљењу општинског начелника Дарка Kрунића, нашли би се и сами у прекршају – потицали би производе који иду на црно тржиште.

„Свједоци смо шта се све дешава на тржишту дроге, око нас има убистава и отмица, разних крађа, а тог човјека који хоће да преживи од дувана стављају у исту раван са убицама. С једне стране прођу им милиони и милијарде марака, а овдје су човјека спријечили да заради 200-300 марака. Не знају да многи од њих то раде да себи обезбиједе лијек. Да имају добру пензију или да им се омогући други извор зараде, јасно је да не би нико од њих био на њиви“, констатује Kрунић.

Иако је њива под духаном око Љубиња и даље много, одговорни тврде да површине сваке године рапидно опадају. По неким процјенама, данас се не засади ни пети дио некадашњих површина. Пољопривредници се окрећу другим културама, попут смиља.

„Сурова је то клима – од екстремних врућина до великих хладноћа. И опет, од 1.500 хектара ораница, засађено је њих 1.490. То најбоље говори колико су ови људи вриједни. И нису неки трговци, него само произвођачи. А сад им се ни то не да – не може се производити, не може се продати“, указује Чедомир Ћук, шеф општинског Одјељења за привреду.

По њему, рјешење је једноставно. „Или нека ентитети и држава забране садњу дувана, или нека нађу рјешење кроз гарантовани откуп или субвенције. Није забрањено колико знам. Kад је тако, онда нека заштите домаћу производњу. Овако се људи само муче и буквално је то код нас постала чиста борба за опстанак. И у тој борби им треба олакшати, а не само отежавати“, закључује Ћук.

Kривични, а не прекршајни прогон

А борба за живот води се и другдје око Љубиња. И на повратку из тог градића, сам поглед на њиве говори да је засађено пуно духана. На који начин ће то једног дана бити продано велико је питање. Док праве паузу, а ни стајати под херцеговачким сунцем на 30 степени није згодно, камоли радити, причају своју муку. Исту ону коју имају и други.

„Нема откупа и нема се ту шта причати. Видите моју њиву – засадио сам и радим. Немам шта друго, а они нека долазе. С једне стране није забрањено, а нелегално је кад покушамо продати. И то је стварно за Риплеyја, оно 'вјеровали или не'“, говори Љубињац који се, у шали, представља као Милко Ђуровски. „Знаш, то је онај македонски фудбалер што су га из Партизана украли Звезди, па им ови ни данас, 30 година касније, не могу опростити“, објашњава.

Ни његова, ни сусједова њива нису велике, бар не онакве какве постоје у Славонији или Војводини, али су једнако пажљиво уређене. И на њима духан – мало сорте 'вирџинија', а мало више херцеговачког 'равњака' на којег су посебно поносни.

„Не знам је ли икад посљедњих година оволико посађено дувана у љубинској вали. Дуван садим на закупљеној њиви, платио сам све уредно и све радим како треба, а кад дође да се бере и суши неко може доћи и да га само покупи. И шта сам ја радио? А послије ме и кривично гони, не прекршајно. Гдје то има“, пита „Милков“ сусјед.

За мање од два мјесеца слиједи брање, па сушење. Више од пола године Љубињци имају посла око духана. „И онда ће, некако с јесени, доћи неки накупац и ако плати, а прође без проблема, сви смо добри. Друга је варијанта да ће доћи да га заплијене. Ако је забрањено, нека већ једном кажу, јер овако се више не може“, закључује.

На њихову жалост, према сва три закона о духану који постоје у БиХ (један на државној, а друга два на ентитетској разини), нико не би могао засадити духан уколико нема потписан уговор с откупљивачем цијеле количине засађене културе.

Покушаји Al Jazeerе да добије одговоре на питања који муче Љубињце, али и све Херцеговце који се баве узгојем духана, те како им помоћи, нису уродили плодом јер мјеродавни нису доставили тражене одговоре.