„Фајронт у Сарајеву“ аутобиографска књига Ненада Јанковића, познатијег као Др Неле Карајлић, промовисана је данаси у башти хотела „Платани“, а у организацији Покрета „Позитивна Српска“.

Интимна – и опора и духовита прича једног од великана екс-ју рок сцене „о одрастању, сазријевању и старењу у једној земљи која се крваво распала, а онда формирала слободну територију у нашим сјећањима“ међу читаоцима биљежи изванредан успјех, о чему свједочи чак шест издања за мање од годину дана, те близу 100.000 продатих примјерака.

Карајлић каже да је тајна успјеха књиге у томе што пише о Сарајеву, експанзији рок музице, тв серијалу „Топ листа надреалиста“ и другим „митовима осамдесетих година“ у бившој земљи, о којима се „данас прича као о неком величанственом Перикловом добу“, а из персепктиве писца који је био „свједок-сарадник тог времена и активно је учествовао у креирању тих митова“.

„Средишње мјесто аутобиографије је свакако мит о Сарајеву, граду феномену који је из фазе ‘тамног вилајета’ и града казнионице, каквим је сматран у свих империјама, без икаквих историјских основа, прешао у фазу најомиљењег града у бившој СФРј. Како је могуће да, рецимо, на 150.000 људи у општинама Центар и Стари град буде продато више од 10 милиона плоча. И напосле, како је могуће да таква једна изненадна културна експлозија нестане за свега неколико дана и да се тај град опет вратио у свој мрак, мрачнији и од онога који зовемо средњовјековним“, истакао је Карајлић.

Рок музика пројекат Комунистичке партије

„Човјек мора бити добар комад будале па да помисли да се рок музика у Југославији почела свирати спонтано. Јасно је било да је врх Комунистичке партије одлучио да се крајем 50. и почетком 60. година пусте дјеца да мало изгледају као да смо на Западу, јер је тиме партија хтјела да покаже свијету да ми нисмо као Румунија или Бугарска“, поновио је Карајлић и међу Требињцима своју теорију о настанку ове популарне културе у бившој Југославији.

Мини наступом уочи промоције књиге “Рок симфонија” најавила вечерашњи концерт у Културном центру

„Онда се дешава преокрет – онај који је то дозволио заборавио је да смо ми јако талентован народ и да је немогуће да то сјеме које су посијали не исклија ненормалном брзином. И те двије-три гитаре, које су прве у Београду засвирале, направиле су међу младима скоро нову религију. За нас је то заиста била религија. И више није било начина да се то контролише“, тврди Карајлић додајући да су и афере са популарним рок саставима тог времена биле само покушаји партије да репресијом и подметањима поново успоставе контролу над оним што је „тако снажно бујало из њиховог сјемена“.

Надреалисти се само трудили да буду узбудљивији од Дневника

Требињце је интересовало – одакле онако смјеле идеје за скечеве у серијалу „То листа надреалиста“, који су у великој мјери и предсказали будућа трагична збивања на просторима бивше Југославије.

„Било је довољно само да отворимо прозор. И идеје су саме долазиле. Како се све то отјелотворило у збиљи – заиста не знам. Сјећам се само да сам све вријеме – од пада Берлинског зида, на основу којег смо ми направили скеч о оном сарајевском зиду – осјећао неку тјескјобу и страх да би се нешто тако страшно могло и обистинити. Било је и нешто друго – ишли смо у термину послије ТВ Дневника, који је био веома узбудљив јер су већ почели ратни сукоби. Схватили смо да морамо бити узбудљивији од Дневника. Онда сам ја сценарија писао тако да стварност буде представљена много горе од онога што се приказује у Дневнику. Али, што је посебно занимљиво – сва та пророчанства у скечевима очито људима ништа нису значила“.

Оловка из 1991. изабрала рат

Карајлић каже да на тему узрока трагичних збивања у БиХ увијек инсистира на својој тези о „узрочно-посљедничној вези између првих избора у БиХ и рата који је потом услиједио“, додајући да се данас заборавља да је постојао и други избор, али је воља народа „заокружила“ ратни сценарио.

„Та оловка је бирала пут. Нарочито у оном другом дијелу БиХ то заборављају – да су физички и директно заокружили оне који су их одвели у рат и године опсаде“, каже Карајлић.

Цунами са Запада

„За културни суноврат оптужујем капитализам, који као свој циљ има само профит. Напад шунда, његова експлозија у 90. годинама и царевање у данашњем времену је резултат жеље за профитом те шунд индустрије, која је нама увезена са Запада а једнака је свуда у свијету. Тајна ријалити програма је у томе што је продуцент у једном моменту схватио – зашто би давао Џеку Николсону десет хиљада нечега по минути, кад он то може да уради и од обичних људи – стави их у собу, укључи камере и пусти их да се туку и једу једни другима џигерицу“.

С оне стране ума

Карајлић каже да тренутно ради на двије нове књиге. У роману, у којем је главни мотив и метафора кућа његовог прадједа у Солунској улици у Београду, читаоцима ће испричати причу „о стогодишњем путешествију фамилије“ Јанковић, док истовремено пише и приче које су, како је појаснио, и по концепту и радном наслову збирке – с оне стране ума.

„Ради се о одређеним историјским догађајима којима ја мијењам ток историје. Једна прича је већ изашла у збирци прича о Гаврилу Принципу. Друга би требала да изађе ове године у збирци приповједака о Косову , а то је моја прича о бици из 1389. године, постављена надреално – шта би било да је Милош умјесто ножа Мурату понудио споразум? Да ли би нас данас било двјеста милиона? Или би били Турци?“, запитао се уз смијех Карајлић, додајући да ће међу причама „с оне стране ума“ бити и једна која ће, попут некадашњих надреалиста, понудити и визију онога што нас чека у будућности.

„То је прича о једном новом зиду. То није више ни сарајавски, ни онај берлински – већ паришки зид. Зид који дијели двије цивилизације, и то у граду који би требало да буде стјециште свих цивилизација“, каже Карајлић.

Извор: Радио Требиње