Ми смо били мјесто које је имало све предуслове за добар живот, прије рата си у седмици могао промијенити више радних мјеста. Ако вам се не свиђа рад с текстилом, могли сте у металну индустрију, у ковницу, у тадашњи "Зрак". Данас је ситуација другачија, каже Раденко Уљаревић, директор Центра за информисање у Билећи.

С њим се слаже и много његових Билећана, наводећи да они што раде углавном су запослени у јавним установама.

"Фабрика нити има, нити људи иначе хоће да раде у њима", каже Уљаревић.

Рат је, наводе Билећани, скоро у потпуности уништио привреду. У послијератним годинама Билећане је, кажу, спасило вађење камена и његова обрада. Данас, осим јавних установа, донекле раде једино кафане. Све ово је довело до тога да млади свакодневно напуштају родни крај.

"Билећа има можда најбољи географски положај. Свега двадесетак минута вожње је од Требиња на једној страни, у центру смо путева који воде према Мостару, а на другој страни ту су Никшић и морски градови у Црној Гори. Али привреде нема, поготово послова који би стварали нову вриједност", каже Уљаревић.

Један од младих који ће срећу потражити ван родног краја је и осамнаестогодишњи Никола Даковић.

"Гледаћу било шта, све је боље него овдје. Чим завршим школу потражићу нешто вани", каже Никола и додаје да није једини међу својим колегама из разреда коме је иностранство прва опција.

Млади кажу да, осим запослења, фали и садржаја за омладину.

"Биоскопа нема ни у једном граду у околини, до прије коју годину смо имали уређено купалиште на Билећком језеру, сада је и то пропало", каже Даковић.

Додаје како је у његовој четворочланој породици само један члан запослен. Kолико младих има у Билећи показује и податак да је више подручних школа у овој општини које похађају свега два или три ђака.

Проблем недостатка радних мјеста је велики, а то и показују подаци о социјално угроженим особама.

"Имамо 330 особа које примају туђу његу и помоћ и 68 прималаца сталне новчане помоћи. То су скоро све стара лица која немају нигдје никога, чија је породица отишла из града, а неспособни су за рад и привређивање", казала је Нада Чукрић, в.д. директора Центра за социјални рад Билећа.

Годишњи буџет ове установе је 995.000 KМ. Kао и у осталим општинама, једну половину пара обезбјеђује локална заједница, а другу ресорно министарство.

Билећа нема јавну кухињу, али зато има неку врсту минималне помоћи у виду хљеба и млијека свако јутро. Ову врсту помоћи користи 67 особа.

Чукрићева каже да им у раду много помажу предсједници мјесних заједница, који координишу између Центра и грађана.

"Не може човјек бити ни болестан ни гладан да ми не знамо, чим се појави проблем они нам јаве, ми одемо, установимо о чему се ради и предузимамо даље кораке", рекла је она.

На изласку из Билеће видјели смо старицу која је на старим колицима гурала жељезо и други отпад како би зарадила коју марку за тај дан.

"Шта ћу, сине, морам. Пензија је мала, не могу ни лијекове од ње купити. Одем овако сваки дан, накупим мало жељеза па кад успијем продам на отпад", казала је старица одмахујући руком.