Седамдесетогодишњи Слободан Поповић, опанчар из Љубиња, мајстор је свог заната и један од свега два или три опанчара у БиХ, а његови традиционални херцеговачки опанци, поред тога што су скоро неуништиви, стигли су и до Америке и Аустралије.

„Све је у животу случајно, па и ово. Ја сам опанке почео правити у старе дане, прије тога сам возио камионе. Себи сам направио први пар. Чисто онако да их имам, да их проносам кроз Љубиње и да се подсјетим шта сам носио у дјетињству. Онда сам по пар оплео и укућанима, а онда су дошле и прве продаје“, прича Слободан док екипа „Независних“ ужива гледајући како плете нови наручени пар.

Присјетио се и како су у Љубињу и остатку Херцеговине некада сви – од чобана и дјеце која су кренула у школу па до угледних трговаца – носили опанке, како је покојног оца гледао када прави њему пар опанчића. Данас, одмахује главом, друго је вријеме.

Поповић опанке прави од три врсте материјала – гуме дебеле осам милиметара  која служи за ђон, говеђе коже од које се праве каишеви и шпаге од морске мреже која се уплиће дебело и густо те у суштини гради тијело опанка и држи ногу стабилном. Сав алат потребан за мајсторије су велика игла, два пара клијешта, шило и мали чекић.

„Никада до сада нисам имао ниједну рекламацију и то ми и те како значи јер новац дође и оде, а ово и није нека пара, чисто да се заради нешто“, каже Слободан.

Цијене опанака зависе од величине и крећу се од 50 до 70 KМ.

„За један пар ми требају два дана рада. Обично их наручују културно-умјетничка друштва и појединици који хоће да се подсјете на завичај, на младост, да некоме узму као поклон“, каже Слободан.

Опанак је, каже, и пуно практичнији за херцеговачки крш од модерне обуће. У њему се ноге не зноје, лаган је, савитљив и згодан за ходање по камењу. И на крају, не може се подерати за годину дана, па макар га сваки дан носили.

Даривао је, како каже, своје опанке и предсједницима влада, министрима, угледним докторима, познатим личностима.

Једна наруџба је, тврди, дошла чак и од Милорада Додика, предсједника РС.

„Наручио је, али није преузео, други неки човјек је дошао по њих“, смије се овај опанчар.

Његови опанци, колико он зна, шетали су свим континентима осим Африке.

„Моји опанци су отишли у већи дио Европе, Америку, Русију, односно у Москву, Јужну Kореју, Аустралију, само за Африку не знам“, каже он.

Kада је у питању број колико је пари направио за протеклу деценију, каже да није сигуран јер није бројао све до прошле године.

„Тада ме је заинтересовало да видим колико направим пари у години и у јануару кренем да записујем. До нове године накупило се 148 пари. Сједнем на каучу, гледам телевизор, пратим шта се догађа у свијету и правим опанке“, каже Поповић.