Идеју за овај наслов дао ми је још у Бечу колега Бојан Носовић који је, заједно са мном и колегицама Татјаном Боровчанин (РТРС) и Миленом Копривицом (СРНА), те колегом Гораном Пударом (Херцег телевизија), боравио на путовању у аустријску пријестолницу и у Грац, на манифестацију „Дани Херцеговине“.

У Аустрији, гдје је и најбројнија европска српска дијаспора, боравило је, у ствари, средином децембра, више десетина Херцеговаца и Херцеговки, привредника, јавних радника, културних посленика.

Сви они су својим земљацима који живе и раде у Аустрији представили садашње привредне потенцијале Херцеговине, али су их подсјетили и на дјелић културног и националног блага које се чува или његује од Требиња, преко Љубиња и сјеверно Билеће, Гацка, Невесиња, па све до Мостара.

Госте из Херцеговине су аустријским дворовима и палатамa провели водичи из Србије и Републике Српске, јер се за организацију ове вишедневне манифестације побринуло Представништво Републике Српске у Аустрији.

Занимљиво је рећи да су на “Данима Херцеговине”, код наступа требињског КУД-а “Алат”, али и на представи сјајних требињских гимназијалаца „Добро дошли кићени сватови“, многи Срби у исељеништву плакали.

МОГУЋНОСТИ САРАДЊЕ ОГРОМНЕ

Шеф Представништва Републике Српске у Аустрији Младен Филиповић, који је организовао и пријем за госте из Херцеговине, овом је приликом нагласио да циљ манифестације и јесте био да се у овој земљи представе привредни, културни и туристички потенцијали херцеговачких локалних заједница.

“Од изузетног је значаја да се овд‌је у Бечу, главном граду Аустрије, у коме живи доста наших земљака, представља оно најбоље из српске културе, традиције и духовности, а, с обзиром да је Херцеговина по много чему посебна, изузетна нам је част да ових дана у Бечу промовишемо бројне потенцијале ове регије”, истакао је Филиповић.

Посебну пажњу су привукле изложбе "Алекса Шантић и мостарски културни круг", као и друга, под називом "Васкрс манастира Житомислић", урађене у сарадњи са Академијом наука и умјетности Републике Српске.

Подсјетивши да се ове године обиљежава стогодишњица од смрти најпознатијег мостарског пјесника Алексе Шантића, предсјединк СПКД "Просвјета" - Градски одбор Мостар, Сања Бјелица Шаговновић је рекла да је он оставио неизбрисив траг, не само у Мостару, већ и у цјелокупној српској књижевности и историји.

„Чувајући наше културно и књижевно насљеђе - чувамо и надограђујемо и нашу културу, језик и идентитет, а ми у Мостару, рекла бих, то радимо са посебном пажњом и неизмјерном љубављу“, казала је Бјелица Шаговновић.

Игуман манастира Житомислић Данило Павловић је говорио о богатој историји ове православне светиње, појаснивши како је то симбол страдања српског народа, али и његовог васкрсења.

Нарочити утисак на посјетиоце је оставила представа ученика требињске Гимназије “Јован Дучић” под називом “Добро дошли кићени сватови” у којој су приказани народни обичаји Херцеговине приликом церемоније просидбе и вјенчања, а долазак у Беч, не само младих глумаца, већ и гимназијалаца који су постизали успјехе на различитим такмичерњима, искориштен је као кратко упознавање са могућностима студирања у Бечу и Грацу, у којем су такође боравили гости из Херцеговине.

“Осим ученика који играју у представи, са нама је у Аустрији било и 11 прошлогодишњих учесника на републичким такмичењима који су постигли изузетан успјех за који су награђени посјетом Бечу и Грацу и обиласком знаменитости, а имали смо задовољство да нам у Грацу водичи буду двоје младих Приједорчана који овд‌је студирају архитектуру и грађевину и који су, осим представљања знамениторсти града, пренијели и своја искуства и услове студирања у Аустрији”, рекао је директор Гимназије “Јован Дучић” из Требиња Доброслав Слијепчевић.

ГИМНАЗИЈАЛЦИ УТИСКЕ ПРЕНИЈЕЛИ ГРАДОНАЧЕЛНИКУ
Ученици Гимназије “Јован Дучић” из Требиња, они који су учествовали на различитим такмичењима, као и чланови Драмске секције коју води вјероучитељица Неда Гудељ, а који су приликом недавно организованих “Дана Херцеговине у Аустрији” у Бечу изводили представу “Добро дошли кићени сватови”, посјетили су по повратку кући Градску управу и градоначелнику Мирку Ћурићу и пренијели му своје импресије.
Млади Требињци и Требињке одушевљени су Аустријом и њиховим начином живота и учења.
Андрија Рикало, ученик четвртог разреда Гимназије, који је на овом путовању био због резултата на такмичењима, каже да је био дио публике својих другова и другарица и да му је, иако их је до сада гледао неколико пута, изведба у Бечу била најупечатљивија.
“Био сам у тим моментима нарочито поносан и на њих и на свој град, јер су врло импресивно представили и нашу регију и наше обичаје, а по реакцији публике и великом аплаузу сам се увјерио да је то заиста било тако”, казао је Андрија.
Његова другарица Марина Мучибабић је глумила у овој представи и нарочито јој је дојмљиво било када је у публици примијетила и сузе.
“Причам ово у име цијеле наше секције, јер сви смо били дирнути што смо дотакли најљепше емоције наших људи у Аустрији који немају честе прилике да виде све наше дивне обичаје”, додала је Марина.
Градоначелнику Мирку Ћурићу је, како је истакао након састанка, преостало само да изрази задовољство због чињенице да су ови млади људи и на овом путовању спојили угодно са корисним, у чему ће се, додаје он, градска управа и у будућности трудити.
“Ови млади гимназијалци су ми већ данас наговијестили да имају неке нове идеје и нове планове, а у томе слободно могу очекивати нашу подршку”, додао је Ћурић.
Он је истакао да је веома важна и комуникација са српском дијаспором, ма гдје се она налазила...
"Дани Херцеговине" су, осим културно-забавног дијела програма, садржали и Пословни форум, током којег су аустријским привредницима представљени инвестициони потенцијали Херцеговине, инфраструктурни и енергентски пројекти, као и богата туристичка понуда.

ПРОВЕЛИ СЕ КО` У БЕЧУ

Будући да је ова међунасловна пословица код Срба увријежена ваљда још из давних дана, тако смо се и ми провели у Бечу – видјели прелијепе дворце, бљештаве фасаде, украшене тргове на којима су вечерњи адвенти, (будући да смо у Аустрији били уочи новогодишњих празника), али обишли и прескупе трговине за које нисмо имали новце и скупе сувенирнице и пабове (за које сваки Србин мора имати новаца).

За први утисак о бечком пиву и бечкој шницли побринуло се наше већ поменуто представништво, а касније бечке кобасице и варијанте пива - schwarz или licht (тамно или свијетло) искусили смо сами.

На сваком смо кораку слушали матерњи језик, јер у овој средњеевропској држави живи велики број Срба, а, осим једне трећине Аустријанаца и једне трећине осталих странаца – трећи дио становништва, како нам је казала водич Биљана Мраковић, отпада на становништво бивше Југославије и Турке. Такође је познато да нема готово ниједног значајнијег српског интелектуалца из посљедња два вијека, а да нису имали неку везу са Бечом.

Метрои и трамваји у Бечу су јако јефтини, јер градске власти желе са улица уклонити што више аутомобила, па је неупоредиво гушћи саобраћај у малом Требињу него у овом двомилионском граду, али и поред тога је сваком туристи просто грехота користити јавни превоз, а не ходати пјешице, јер се на сваком кораку вуде прелијепе грађевине, споменици, травњаци.

Иако нисмо имали прилику обилазити прекрасни барокни дворац, чувени Шонбрун, који је некада био ловачки дворац, а касније љетна и главна резиденција Хабзбурговаца, аутобусом смо обишли овај, један од најважнијих културних споменика Аустрије, са прекрасним вртовима, зоолошким вртом, чувеним павиљоном палми, те забавним парком Пратером са ролер костерима који туристима повећавају адреналин.

Дворац Белведере нам је, међутим, био неизбјежан, јер се испред овог барокног здања ових дана одвија адвент на коме се највише чуо српски језик, а испред  кућица за продају куваног вина и чувених кобасица највише су чекали Срби са којим смо поредили аустријске и српске месне специјалитете и наша вина.

Овај прелијепи дворац је, у ствари, цио комплекс подигнут у вријеме Еугена Савојског и налази се југоисточно од центра града, док је у самом центру града историјски назначајнија бечка палата – Хофбург.

Хофбург је више од десет вијекова био сједиште Хабсбуршке монархије која је владала 640 година и био је службено сједиште сваког аустријског владара од 1275. године, па је и данас званична резиденција аустријског предсједника.

Ово велелепно здање је комплекс зграда које одражавају различите периоде и архитектуру, а поред резиденција су овдје и четири музеја, Аустријска национална библиотека у којој је преко 150 српских средњевјековних рукописа (за које се може само замислити како су тамо доспјели), као и Национални театар, Конгресни центар и слично.

На главном бечком тргу – Штефанплацу, односно, Трг Светог Стефана, налази се истоимена Катедрала Светог Стефана, католичка катедрала у којој је сједиште бечке надбискупије, а испред које смо сви заједно објективом овјековјечили боравак у Бечу.

На овом је сакралном објекту врло занимљив спој различитих стилова градње, јер је прво изграђена црква у романичком стулу 1147. године, чији је западни дио фасаде остао у изворном облику, али је касније горјела, па је обнављана у романичком стилу, а онда су неки дијелови и надограђивани, а неки остали и недовршени.

Иако Беч није превише бомбардован за вријеме Другог свјетског рата, па је сам центар града поприлично сачуван, катедрала је била оштећена, али и реконструисана, као и још неке зграде које су реновиране, или су на тим мјестима саграђене нове.

Чим се скрене са главног трга у Бечу улази се у доста мирније улице, али су све толико пуне знаменитости и споменика културе, тргова са велелепним грађевинама и споменицима, да је то једноставно потребно видјети на лицу мјеста.

ЉЕПОТЕ ГРАЦА ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ДВОРЦА ХАБСБУРГОВАЦА

Другог дана боравка у Аустрији били смо у Грацу, другом по величини граду у Аустрији, који је као привредно и културно средиште покрајине Штајерске смјештен на југоисточном дијелу државе.

Грац је и највише познат по старом градском језгру, једном од најочуванијих у Средњој Европи, због чега је 1999. године стављено на листу културне баштине Унеска, а 2010. године је Грац био културна пријестолница Европе, када је и највеличанственији барокни комплекс у Штајерској, дворац Егенберг додат на ту листу.

Иако га нисмо обишли због недостатка времена и видјели га, нажалост, само из далека, зна се да се овај споменик културе, са својим вртовима, дворским просторијама и старим умјетнинама, сматра једним од највриједнијих споменика културне баштине Аустрије.

Наша новинарска екипа је, ипак, имала срећу да смо били смјештени у прелијепом хотелу у центру старог дијела Граца, па смо у вечерњим сатима обишли цио овај  дио, заједно са адвентима на којим смо плесали уз музику уживо и поново у друштву многих наших туриста.

Прелазећи на другу страну ријеке Мур, шетали смо поред богато украшене „Сваровски“ зграде, „Адлер апотеке“, најстарије апотеке у Аустрији, највише се задржавши на Хауптплацу, главном градском тргу на чијој је јужној страни и Градска кућа, чији данашњи прелијепи изглед потиче из 1893. године, а испред које је величанствени споменик.

Тај прелијепи споменик је, у ствари, фонтана надвојводе Јохана, окружена са четири женске фигуре, али, с обзиром да је приликом нашег боравка у Аустрији главни адвент био управо на овом тргу, фонтани нисмо могли прићи нарочито близу.

Двоје младих овдашњих студената архитектуре и грађевине, Тамара и Лука из Приједора, били су нам водичи ангажовани од стране организације „Срби за Србе“ и провели нас најприје кроз улицу Аненштрасе, гдје се налази споменик „Каменови спотицања“ који одаје почаст жртвама Другог свјетског рата, да бисмо поново дошли до главног градског трга у старом дијелу града.

Одатле смо се упутили улуцом Шпоргасе, дивећи се богато осликаним фасадама старих кућа и вила које су биле нестварне љепоте, а онда наставили ка Шлосбергу, или, преведено са њемачког, мали дворац.

У питању је грађевина која доминира са узвишења, 120 метара изнад града, а до које смо се попели преко 260 степеница, али смо се, захваљујући нашим гимназијалцима које је тамо радозналост одвела одмах по доласку у Грац, вратили тунелом којим се у подножје стиже много брже.

До Шлосберга постоји и жичара, али је била недеља и није радила, као и тобоган који вас за 6 еура спусти у подножје, али ни он није радио.

Млади водичи су нам објаснили да се овај средњевјековни „мали дворац“ с временом развио у велику тврђаву, а она се развила у утврђење које ни Наполеон није успио освојити.

„У питању је град – тврђава, грађен у 12. вијеку који су у вријеме Наполеона опколили Французи, па, иако утврђење није пало, Грачани су били уцијењени уништењем Беча, па су најпрепознатљивији дио Шлосберга, сат кулу – Уртурм и још један торањ Глоктурм, успјели откупити за велику суму новца, а све остало су срушиле француске трупе и тако то стоји и дан данас“, испричали су нам водичи.

На Шлосбергу се, осим торња са сатом и другог торња, налази и такозвани Кинески павиљон, видиковац са кога се пружа величанствен поглед на град и ријеку Мур која кроз њега протиче, а на брду је и Турски бунар, дубок 94 метра, у кога смо, за срећу и замишљене жеље, бацали новчиће.

Цјелокупан програм је, осим Представништва Републике Српске у Аустрији, реализовала и Градска управа Требиња, а нама којима је омогућено овакво незаборавно путовање, на крају преостаје једино да им се захвалимо...