Ако сте жељни природе и аутентичног доживљаја херцеговачког села, старинских обичаја и домаће кухиње - навратите у Загору и заселак Долове.

На газдинству Танасијевића дочекаће вас скромни а живописни камени кућерци, а под кровом домаћинско гостољубље, мирис огњишта и на њему спремљених домаћих специјалитета. А да доживљај некадашњег сеоског живота буде потпун – весело друштво се увијек с вољом окупи око огњишта на сијело и угодан разговор, које никад не прође без пјесме и гусала...

Иако су млађи Танасијевићи животом и послом везани за град, село им је прирасло срцу. Нису могли да гледају да им старина пропада и зараста у драчу. А онда се одлучили и на корак даље, да оно души угодно уплету са корисним - и на имању у Доловима крену у причу о сеоском туризму.

О томе како је све почело казује нам Радомир – Бели, по старини средњи од тројице браће Танасијевића, који се највише и предао овом послу.

„Мој брат Рајко и ја нисмо хтјели да допустимо да нам кућа на селу падне. А стара је преко сто година. Ту нам је отац рођен, ђед, прађед. Кров, изба, прозори, све је већ било прилично пропало. Као и већина старих кућа по нашим селима. За почетак смо хтјели да то оправимо. А како иначе волим да спремам нека наша јела, људи су почели да ме наговарају да овдје направимо и нешто више. И из Туристичке организације су ме одмах подржали. Данас сви кажу – овако нешто код нас нигдје нема...“

Требало је ипак набројати дана да би се све довело у ред. Срећна околност била је та што и Радомиру и Рајку грађевина иде од руке, па су све сами радили. У данашње вријеме и на ове цијене са мајсторима не би далеко догурали.

„Почели смо прије једно пет година. Мало по мало, углавном викендом јер се другим данима нема ни кад. Горе није било воде ни тоалета па смо и то направили и довели воду са чатрње. Гдје је некад била штала направили смо право старинско огњиште. Нисмо хтјели ништа наново да зидамо него све како се некад радило. Камен који је пао да се опет узида и фугује. Да све буде аутентично старински“, наставља Радомир.

Три генерације на предачком огњишту: дјед Мирко и унук Андреј
Овог вриједног домаћина замолићемо да нам мало поближе опише како изгледа једна посјета старинском сеоском домаћинству у Доловима.

„Син у народној ношњи дочекује госте. Најприје пиће добродошлице, а само домаће долази у обзир. Правим домаће ликере, лозу, вина, сокове од пелина, зове и вишње. За мезу приганице, сир из уља, шкрипавац, суви сир, пршут. А за главно јело спремам сач и котлић. Телетину, јагњетину или козлетину испод сача. Котлић - лешо јагњетину или козлетину, гулаш, пасуљ. Шта људи желе. Недавно сам гостима правио и гулаш од дивљачи, који су тако сласно појели. Није остало ни залогаја. На зраку је и апетит добар. А све спремам пред гостима на огњишту. Позовем и наше гусларе Зорана Хрњеза или Веса Деретића да запјевају. Буде заиста лијепо.“

Посјетиоци газдинства, каже Радомир, без изузетка буду одушевљени. Стога и не чуди што се нови све више и чешће распитују. Било је и понуда да угости цијели аутобус, што је, каже, још увијек далеко од њихових могућности. За сада газдинство може да прими само мање групе посјетилаца, највише десетак људи.

Танасијевићи на село свакако излазе кад се год нађе времена па им ни ове нове обавезе око туриста не падају тешко. Раде и дулум и по земље а убере се довољно и за кућу и за госте.

Радомиру се већ по глави мотају нове идеје. Највећи је проблем, каже нам, што на газдинству за сада имају само једну собу за госте који би жељели дуже да остану.

„Планирам да оспособим још четири собе за ноћење. Да и њих намјестим у старинском стилу, са дрвеним креветима и каменим подом. Људи ми траже да горе ноће два-три дана. Хоће да се буде уз поглед на природу, да их чека кафа, да одморе у миру и тишини, да уживају у овој љепоти...“

А то би, додајемо, свако пожелио кад град притисну јулске и августовске врућине и кад ни ноћу нема сна ни одмора. У природи, на близу 900 метара надморске висине, челопек се лакше подноси. А да се горе заноћи ни љети без јоргана не може...