У споменичкој култури Требиња посљедњих деценија влада хаотичност, стихија и имповизација, због чега је према градским властима неопходно покренути иницијативу да се ова област уреди, сматра линвиста и јавни културни радник Саво Пујић.

„Ствара се утисак да подићи споменик у граду може ко хоће, коме и какав хоће и на мјесту које пожели. Захваљујући таквој споменичкој пракси град је пун споменичког кича. Умјесто да они служе уљепшавању града – имају сасвим обрнуту функцију“, рекао је Пујић синоћ на јавној трибини на тему „Требињска споменичка проблематика“, која је у Народној библиотеци одржана у организацији ове установе и требињског одбора СПКД „Просвјета“.

Пујић напомиње да су „испади ове врсте мањи“ у одређивању имена улица и тргова, управо стога што се о томе брине стална градска комисија која има своје критерије, те додаје да су „промашаји у споменичкој пракси много опаснији – јер их је тешко поправити“.

„Или да и ова проблематика нађе своје мјесто у оквирима комисије за именовање улица или да Град формира нову комисију за споменике. У сваком случају, важно је да се пропишу узуси, да се за свако споменичко обиљежје напише елаборат који треба да одговори на питања – коме се подиже, зашто га подиже, који је облик споменика пожељан и слично“, каже Пујић.

Он подсјећа да је својевремено покушавао да упозори јавност и надлежне колико је погрешна одлука да се замјени величином „скромнија“ спомен биста Луки Вукаловићу импозантнијом статуом на обали која носи име херцеговачког војводе, те да и данас стоји иза иницијативе да се попрсје вође Херцеговачког устанка, рад вајара Луке Томановића, врати на његово мјесто испред хотела „Леотар“.

Испоставило се да је статуа Луке Вукаловића, појашњава Пујић, копија споменика у Гајдобри, док је Томановићев Лука оригинално умјетничко дјело, којим је притом аутор умјетнички успјело дочарао „и жар борца и бунт инаџије и трагику једне личности“.

„У споменичкој пракси копија се рачуна безвриједном. Статуа је наручена из жеље да се подигне углед Луки Вукаловићу величином споменика, али се величина не мјери метрима – већ оргиналношћу и умјетничком вриједношћу. Због тога је нови споменик потпупно промашен“, сматра Пујић.

Он је додао да има још заслужних Требињаца којима дугујемо спомен обиљежје, наводећи примјер Нићифора Дучића, због којег је својевремено и академик Дејан Медаковић критиковао Требињце „да су се огријешили од великана који није нимало мање важан за Требиње и Херцеговину од Јована Дучића“.