НАШИ У БИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ
Како је млађана Софија Кулић из Фоче
Ухватила своју звијезду

У Требињу, данас већ свјетској туристичкој дестинацији и атракцији, свакодневно сретам туристе са свих континената. Да право кажем, постаје ми тијесно, али срце срећом и радошћу куца, док се град из дана у дан умива, пупа и мирише новим, радосним душама, којe застају на планираном путу ка мору, и у њему остану да љетују, објашњавајући, да им је овдје и љепше и питомије. По исконској навици, насилијеђеној од предака, и ја под Платанима, у Парку, Тврдошу, Црквини, или на базенима, радо ступам у разговор, који понекад водим очима и рукама, због незнања, десетина и више језика са којима се сусрећем, а не знам их зборити. Сусрет са деветнаестогодишњом Софијом Кулић, рођеној и одраслој у Фочи, и пресељеној са породицом у Њемачку, тачније у Град Оснабрук, ме је дојмио и одушевио. Мене старца, који би јој могао бити и прађед, ова ведра и лијепа дјевојка је фасцинирала причом о свом већ добро богатом животу, не новцем, већ знањем, разумом и постигнућима у бијелом свијету, својом марљивошћу.

На традиционално питање, „Чија си ти дјевојко“, она је са осмијехом одговорила: „Како се ви зовете?“ Казао сам Зоран и она је почела...

Ја сам ове горе лист, Српкиња сам имам оца Горана и мајку Александру, сестру Анђелу, брата Јована и незаборавну баку Свјетлану из Требиња, која ме чувала, када су нас послије годину дана, за руку повели родитељи из Фоче у Њемачку те, сад већ далеке 2017 године, послије завршеног шестог разреда Основне школе. Било је то скакање у хладну воду, без знања језика , без познавања великог града, без бакиног топлог скута, који ме чувао, јер су родитељи годину дана раније отишли у Њемачку. У шареном одјељењу са десетак и нешто више ученика из свих крајева свијета учила сам на пречац Њемачки, и након три мјесеца стала на ноге, нисам се утопила , већ запливала краул шампионски.! Школа ко школа, различита, али у суштини иста.
Људи, опет различити од боја, говора до нарави, али , од крви и меса, опет исти. Живот и обичаји, другачији али се навикнеш. Наставно градиво, језгровитије од нашег, али разноврсније за ваннаставне актиности, које га прате и улазе у завршне оцјене. Широка лепеза свега, па узми што ти треба и шта
волиш. Ја сам одабрала веслање и постизала у четверцу значајне успјехе и медаље на регатама и градске и шире регионалне.

Педантни њемци су забиљежили да сам тренирајући једне године превеслала 128 километара, Привлаче ме медији, видео продукција, документарни и кратки филмови, сценарио, режија, имам ту и двије три награде. Волим да пишем пригодне пјесмице, за неке празнике, рођендане и тако. Оне су веселе. Моји вршњаци их воле и траже. Воле и мене и мој ведар дух. Нисам себична помажем другима и толерантна сам. Проглашена сам ђаком генерације у школи у Оснабруку, коју похађа око хиљаду ђака, и на то сам поносна. Требало је до тога стићи. Од првог дана сам се трудила да то постигнем. Био је то напоран али сладак пут и успјех. Волим посебно предмете математику, физику и хемију, иду ми. У октобру сам ријешила да упишем Грађевински факултет. Бићу неимар. Родитељи ме подржавају. Сестри и брату сам узор. Сестра воли глуму а брат веслање и тенис. Подржавају ме и баке и деде, да на заборавим да поменем баку и деду по оцу, из Фоче Драгицу и Божа. Да, да говорим чисто неколико језика, Српски, Њемачки,Енглески и Латински... Јесам, крштена сам, идем тамо у нашу цркву. Уз славу прослављамо и Божић и Васкрс, и то скупа читава породица. Па и Владика Григорије је, код нас у Њемачку, дошао из Требиња. Моја бака по мајци живи у Требињу. Волим Требиње, можда ћу га, када завршим факултет и ја некада у будућности уљепшавати и службено и приватно. Шта ви мислите ?
„Шта друго, но да будем срећан, као што сам и поносан на твоје успјехе у бијелом свијету. Тамо ништа не пада џабе. Желим ти срећу, није на одмет, и ако си ти своју звијезду водиљу знањем припитомила да те чува и прати! Мало ли је бити најбољи у Њемачкој школи, а дошла ко дјевојчица без знања језика.“
Поздрависмо се и ја се по ко зна који пут корачајући кроз Дучићев парк, сам са собом се запитах, Боже коликоли ми имамо овако добре и паметне дјеце? И захвалих му се што нам их даде!

Новинар: Зоран Гргуревић