Удружење Херцеговаца, потомака и пријатеља Херцеговине из Баната је по 11. пут окупило земљаке у никад специфичнијем тренутку.

Улазак у другу декаду окупљања земљака у Зрењанину обиљежило је сјећање на недавно преминулог Уроша Милојевића кога су и ове вечери сви присутни помињали.

Ако је раније Урош окупљао људе “док још може” енергија и љубав према родној груди, земљи предака остала је неугашена, па је и ово вече окупило Херцеговце са свих страна.

Као и претходних година, и овога пута самој вечери претходила је академија у позоришту “Тоша Јовановић”, једном од најстаријих у земљи Србији.

“Поздрав Херцеговини, а из Баната” био је наслов овогодишње академије на којој је и списак гостију унапријед гарантовао да ће публика имати шта да чује.

У молитвеној тишини зачуо се Српски хор “Свети Серафим Саровски” који је отпјевао “Востани Сербие”.

– Два су рубна подручја српског етничког простора и два жаришта српске културе – Банат и Херцеговина. Од давних дана бележе своју блискост и брижност. О томе сведоче и стихови ученог Доситеја, као и бунтовни и непокорни Ђура својим слободарством, братском топлином и стиховима за сва времена, којима опомиње, подиже и као кресом камена пали онај пламен подршке херцеговачким устаницима – рекао је на почетку програма Милан Бели Бјелогрлић који је подсјетио на Милана Јовановића Морског, Банаћанина рођеног у Јарковцу.

– Свест о заједничком културном простору и сан о јединству територијалном и државном остају и као завет предака и као порука потомцима – рекао је Бјелогрлић најављујући Пеја Бајчетића, творца херцеговачких удружења у Србији. 

Пејо Бајчетић је најприје позвао све присутне да минутом ћутања одају пошту Урошу Милојевићу, а онда објаснио зашто је Зрењанин посебан за све Херцеговце без обзира на тренутно мјесто боравка.

– Кад је ријеч о прошлости ова наша два завичаја као да их је усуд створио бунтовне, па су оба наша завичаја исписала историјске странице слободарског српског духа – рекао је Бајчетић.

У Зрењанину су ове вечери били заступљени сви српски крајеви, па је о српском националном интегритету, али и разноликости говорио др Драган Станић, предсједник Матице Српске. Он се осврнуо на период одрастања у Сиригу у коме је по правилу најближе другаре проналазио  међу Херцеговцима.

Милан Мицић казивао је своје стихове из књиге “Ракија и ране” која говори о судбини српских добровољаца између два свјетска рата који су се доселили у Банат.

Гусларски поздрав уз неколико анегдота из Херцеговине ипричао је професор и народни гуслар Славко Алексић.

Весна Капор једина жена међу мушкарцима на сцени са посебном пажњом је најавила пјесника Петра Сарића који и данас живи тамо гдје се показује снага духа: на Брезовици, адреса, Косово и Метохија.

– Кад бих знао да ви нешто мање знате о Косову од мене, ја бих вам нешто и рекао о Косову. Али како косовске вести су много гласовитије и на много већу даљину се чују него и на свом извору – рекао је Сарић казивајући своје стихове.

Добитница награде “Лаза Костић” српска књижевница Весна Капор је истакла да јој је прва асоцијација на Банат помисао на Милоша Црњанског и да јој је његово писање на помен погинулим друговима послужило као водиља за њену књигу “ По сећању се хода као по месечини”.

Посебну пажњу изазвало је обраћање једног од најомиљенијих херцеговачких пјесника Ђорђа Сладоја.
– Ако загребете по родослову и мало протресете по родбинском стаблу сигурно ћете наћи неку херцеговачку везу, а шта ћете са тим да радите, видите сами – рекао је Сладоје прекидан аплаузима.
– Могао бих вам причати о земљи светог Саве, о „тоскани српскога језика“ како је Херцеговину назвао Васко Попа а тај је знао шта говори. О њеној трагичној историји, библијскоме страдању, о њеним устаницима и јунацима, о светитељима од светог Василија Тврдошког и Острошког до Вукашина из Клепаца. О њеним песницима и пророцима, о чудесним пејзажима, мирисима и бојама, о камену и сунцу, о свјетлости за којом многи жуде, па чак је жудио и Иво Андрић. Могао бих о свему томе, али има једна мистерија коју до дана данашњег нисам успио да разрешим а та је мистична опсесија херцеговаца сиром из мјешине – рекао је Сладоје и објаснио да је торотан “прљо” ефикасно као оружје.

– Тог сира више нигдје нема, чак је из еколошких и мирнодобских разлога забрањен и у Црној Гори, ваљда да их не компромитује пред Европом. Тај је сир спасио толико херцеговачке сиротиње да би му комотно могли додјелити одликовање за заслуге за народ или га барем брендирати, како Срби воле да кажу – рекао је Ђорђо Сладоје казивајући стихове “Посланице Херцеговцима”.

– У оном дијелу Херцеговине који се зове Црна Гора мање је и љубави према Херцеговини и према Црној Гори и према образу људскоме и српскоме – рекао је српски књижебник Благоје Баковић, који се осрвнуо на своју награђену књигу „Сећање на мраве“.

– Када се пјесник једног страдалног народа, поштеног и часног, боготражитељског какав је српски, сјећа мрава обично их се сјећа у немравље доба. Да смо ми Срби учили од мрава о њиховим мравињацима, о њиховим и нашим шумама шта треба да урадимо за наш мравињак, не бисмо доживјели да нас мравоједи спасавају „милосрдним анђелима“, а ми да кличемо како мравоједи немају алтернативу и како треба из мрава да се претворимо у мравоједе не би ли избјегли мрављу судбину – рекао је Баковић.

Крај програма остао је резервисан за легендарног српског пјесника Матију Бећковића.

– Учинили сте ми велику част што сте ме позвали у Петроград да будем заједно са вама на овом скупу Херцеговаца из Херцеговине и Баната. Осећам се као да су херцеговачки устаници дошли из дједовине Светог Саве у посјету банатским устаницима који су на својим барјацима имали лик Светог Саве. Осјећам се и као да су Јован Дучић и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић и Перо Слијепчевић и Ђоко Слијепчевић дошли у посету Лази Костићу, Ђури Јакшићу, Јовану Јовановићу Змају, Јовану Стерији Поповићу, Милошу Црњанском, Светозару Милетићу, Васи Стајићу и другим великим Србима из српске Војводине – рекао је Матија Бећковић који је прочитао пјесму „Пут којег нема“ посвећену славном Херцеговцу, Мому Капору. Казивао је стихове посвећене Његошу, а потпуне овације доживјела је његова поема “Плач Живојина Кира Радовића из Бјелопавлића”.

Програм академије водили су Весна Капор и Лука Баљ.

У наставку вечери окупљени су се прошетали неколико десетина метара до хотела “Војводина” у коме је по традицији одржано 11. херцеговачко сијело.

У име домаћина госте је поздравио градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић, који није крио задовољство због драгих гостију, а посебно је поздравио градоначелника братског града Требиња Луку Петровића.

Градоначелник Требиња Лука Петровић био је дирнут добродошлицом у Банату, а Херцеговце из свих српских земаља назвао је “драгим пријатељима”.
– Важна порука вечерашњег скупа је наше јединство и заједништво. Нераскидива је веза Херцеговине и њених људи гдје год да се налазе – поручио је Петровић који се захвалио домаћинима и најавио да ће братски градови ускоро имали конкретне резултате од заједничке сарадње.

– Херцеговцима никад није била потребна своја престоница или држава јер су Србију одувијек сматрали својом матицом – поручио је Петровић позивајући све пријатеље Херцеговине да на вријеме планирају одмор и да на Преображење посјете Требиње и буду гости на слави града.

Познати херцеговачки пјесник Божидар М. Глоговац казивао је своје стихове као “резиме свега виђеног ове вечери”.
– Нема на Светосавском земљопису освештанијег и питомијег комада груде земље од Херцеговине, коју Господ створи од тврђег материјала, а обложи је баршунастом мекоћом вјечитог гостопримства пред којом блиједе све здравице добродошлице – рекао је Глоговац.

У наставку програма анегдоте је говорио Славко Алексић, стихове пјесник и власник култне и једине херцеговачке телевизије Драгутин Паповић.

Пјесници: Матија Бећковић и Драгутин Паповић

Нису изостали ни поклони за градску библиотеку града Зрењанина, па је градоначелник Лука Петровић уручио књиге директору ове установе Милану Бјелогрлићу. То је поклон књига удружења “Ћирилица” из Требиња и “Друштва за архиве и повјесницу Херцегновску”.

Књиге је у име “Просвјете” из Гацка поклонио и професор Радомир Вучковић.

Међу гостима је био и замјеник предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта који је за СХ потврдио да ће у мају бити уприличен састанак са градоначелником Петровићем и начелницима свих херцеговачких општина са циљем успостављања боље економске сарадње Србије и Херцеговине.

Ни начелник општине Љубиње Дарко Крунић није крио задовољтсво због програма.

– Одушевљен сам академијом. Позив градоначелника Зрењанина искрено ме је обрадовао.  Сви смо ми или родбински или пријатељски везани. Овдје имамо родбину и најближе пријатеље и ово је прилика да се поново зближимо, окупимо, сјединимо. Љубиње је мала општина, данас са малим бројем становника, али на овом простору је велики број досељеника који су колонизирали послије Другог светског рата и који могу бити наш озбиљан потенцијал – рекао је Крунић који је за Слободну Херцеговину прокоментарисао да ће Љубиње убудуће бити присутније на оваквим скуповима, као и да се ради на идеји формирања завичајног клуба Љубињаца у Србији.

РАТКОВИЋ: МОРАМО ЧУВАТИ ЛИК И ДЈЕЛО ЗНАМЕНИТИХ ТРЕБИЊАЦА

Предсједник Удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду Жарко Ј. Ратковић био је један од најближих пријатеља са покојним Урошем Милојевићем са којим је друговао деценијама.

– Чини ми се да сам сад зауставио дах кад је тужно и весело у исти мах. Ево по први пут нема Уроша Јолова Милојевића, једне легенде. И увек кад сам долазио кажем идем због Уроша. Е и вечерас сам дошао због Уроша . Као што је рекао Дучић, каже: „Завичај ти је тамо где си се родио или где си провео део младости“. Део младости сам као студент провео у Клеку и осећам га као завичај.

Он је најавио трибину о Луки Ћеловићу Требињцу, највећем добротвору и задужбинару Београдског Универзитета.
– Као удружење Требињаца имамо задатак да чувамо име, дјело и живот Луке Ћеловића. Тим поводом биће промовисана књига др Драгана Ковача „Погажени тестамент“– рекао је Ратковић и додао да ће трибина бити уприличена 23. марта од 19 часова у свечаној сали ректората Београдског Универзитета.

Више фотографија погледајте на страници Слободне Херцеговине.

Текст и фото: ТРИФКО ЋОРОВИЋ