Празник рада се и некада и сада прослављао нерадно. Ипак, није све исто. Славља има и данас, има и роштиља, али мање. Само ријетким ће Први мај замирисати на јагњетину и ћевапе, а онима који немају посла, на пропалу економију и беспарицу.Веселин Ђедовић, један од Требињаца са којим смо причали о сјутрашњем празнику, нема много разлога да слави: ”Што се мене тиче, нећу обиљежити Први мај, не радим. Тај празник је изгубио своју вриједност пошто је већина људи без посла”.
Прије скоро вијек и по синдикати су у САД-у тражили увођење осмочасовног радног времена. Обећано им је то на 1. мај 1886. године, а када обећање није испуњено, почео је генерални штрајк који су многи платили животом. Први мај се годинама, чак и у за наше услове развијеним земљама, обиљежева окупљањима и протестима. Протеста, додуше ријетко, има и код нас, али користи од њих никакве .
“Код нас људи нису ни организовани , ни заинтересовани за борбу за своја права и живот, а послодавци се о томе сигурно неће бринути”, каже Веселин. Ипак, има и оних који ће сјутра отићи да разбистре главу у природи, бацити нешто на роштиљ и уживати уз пиво у слободном дану. Углавном су то запослени или они који још не знају како је зарађивати хљеб.
Међу старијим Требињцима има доста југоносталгичара. За Први мај их веже лијепо сјећање, што због дружења , што због, како кажу, бољег и сигурнијег живота.
“Положај радника је много лошији него прије 30 година. Некада је за овај празник свако излетиште у Требињу било препуно, људи су били задовољнији, сад им преостаје само борба за голи живот “, прича један Требињац.
Велика незапосленост, фирме у стечају, запослени који плату не добијају мјесецима и годинама, те ријетки који се усуде да кажу нешто у име радничких права наводе на помисао да је све за шта су се радници борили вијек и по, за неколико деценија узео либерални капитализам.

Марија Манојловић, Херцег РТВ