Сестре Гобовић, Марија и Марина, од најранијег дјетињства су маштале да ће музика бити њихов позив и вриједно су радиле како би оствариле своје снове. Иако након средње школе одлучују да упишу Правни факултет у Београду, настављају да се баве и музиком и граде своју каријеру па су тако ове сестре близнакиње данас запослене правнице које свирају клавир, пјевају, воде дјечији хор „Славујчић“. Признају, није лако ускладити многобројне обавезе, али захваљујући безусловној подршци коју им пружају породице, успијевају да балансирају између двије каријере које су изабрале. Јер, напослијетку, љубав је главни састојак сваког успјеха, а ако се њој прикључи и упорност, не постоји немогуће.

Сестре Гобовић - сликање за албум "Лепота је у традицији" (фото: Владан Делић)

Иако себе сматрају типичним близнакињама, кажу, постоје одређене карактерне разлике којима једна другу надопуњују. Док Марија више воли спорије пјесме, баладе, Марина воли брзе песме уз трубе па је њихов репертоар разнолик, од пјесама духовног карактера па до оних које се изводе уз пратњу трубачког оркестра. Тако Марина ужива да се проводи на сцени и пренесе своју енергију и на публику, док Марија са друге стране брине да све прође у најбољем реду. Међутим, перфекционизам је оно што их повезује па тако сваки посао који преузму на себе обаве најбоље што могу.

Сестре Гобовић, без обзира што су рођене у главном граду Србије, поносне су на своје требињско поријекло, а за наш град их везују прелијепе успомене из дјетињства. Требиње, кажу, посјећују кад год им обавезе то допусте и увијек их родбина и пријатељи са радошћу дочекају. Мада су одржале велики број солистичких концерата, како у Србији тако и у иностранству, концерт у Требињу, кажу, заузима посебно мјесто у њиховом срцу.

„Бака и дека су нам били просвјетни радници који су свој радни вијек провели у Требињу, гдје је и наш отац рођен. Цијело наше дјетињство, одрастање и најљепше успомене везују нас за овај град у ком имамо многобројну родбину и пријатеље који нам се увијек обрадују, прате нашу каријеру и подржавају нас. Требиње посјећујемо читав живот и искрено га волимо јер је аутентичан, прелијеп и има душу, а у њему живе срдачни, дивни људи и мислимо да свако ко га посјети понесе са собом лијепе успоменама и жељу да поново дође. Неки од чланова нашег оркестра су први пут били у Требињу и имали су прилику да обиђу знаменитости града и сигурно нису остали равнодушни пред његовом љепотом“, поносне су сестре на своје херцеговачко поријекло.