У Парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару одржан је концерт пјевачке групе КУД „Гусле“ из Мостара, након пуних 80 година и то дан након духовног и државног празника Сретења Господњег.

КУД „Гусле“ Мостар у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару (ФОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА)

Претходно гостовање КУД „Гусле“ у Београду било је у Народном позоришту у Београду  септембра 1937. године. Повод скупа била је смрт првог предсједника Чехословачке и великог пријатеља тадашње Краљевине Југославије Томаша Масарика. Прошли су бројни ратови, мијењали се друштвени и државни системи, тек судбина је била да наредно гостовање у српској престоници буде осам деценија касније и то дан послије празника у коме Србија слави своју државност. Замишљен као мали концерт, овај скуп се претворио у сусрет „својте“ (рекао би Ного) проткан емоцијама према Мостару и Херцеговини. Акција организовања самог догађаја трајала је тек нешто дуже од 24 часа, али слободна столица се није могла пронаћи.

Нема опстанка српске Херцеговине без Крста Часног и гусала: Светозар Црногорац (ФОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА)

У име Координациооног одбора свих херцеговачких удружења замјеник предсједника Светозар Црногорац видно задовољан због одличног одзива, поздравио је госте и „великог неимара међу Србима“, мостарског пароха Радивоја Круља.

– Вјерујем да је овај догађај само увод у нову Херцеговачку академију која ће овога пута бити посвећена Саборном Храму Свете Тројице у Мостару, а чија звона већ чујемо – рекао је Црногорац и подсјетио да наша херцеговачка епархија 2019. године слави првих 800 година постојања што ће бити лијеп повод за сусрет у порти Саборног храма у Мостару.

Од оца је увијек остајало сину: Срђан Авдаловић, чувар породичне и гатачке традиције (ФОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА)

Гостовање КУД „Гусле“ није могло да прође без звука са струна, па је тако гусларски поздрав упутио Гачанин Срђан Авдаловић чувеном пјесмом „Куд се деде Немањића благо“. Ријеч је о врло даровитом младом гуслару, чији глас носи мушку љепоту и епску снагу.

Потом је ријеч добио херцеговачки пјесник и филозоф Божидар М. Глоговац који је за ову прилику казивао стихове своје пјесме „Рађајте Српкиње мајке“.

– Није мостарски парох Радивоје само духовни отац свих нас овдје, него и шесторо дивне дјеце – истакао је Глоговац и поручио младим Херцеговцима и Херцеговкама да заснују породицу и угледају се на оца Круља.

Своје стихове казивао је и наш познати пјесник Рајко Петров Ного, уједно и један од добитника Шантићеве награде. Он се присјетио анегдоте из времена у коме је са Матијом Бећковићем боравио у Мостару, а повод је било обнављање Шантићевих вечери поезије.

– Матији је то била прва посјета Мостару, па је пожелио слику на Старом мосту. Сликали смо се и вратили кућама. Касније сам од покојног Николе Асановића чуо да је неки новинар са оне друге стране записао „што се не нађе неких 30 Мостараца да их баце са Моста“. Препричао сам то Матији који се запитао: „Добро тебе, а што мене да бацају?“

Публика је потом могла да ужива у популарном етно звуку у извођењу Љиљане Поповић која је представила двије пјесме са албума „Жива вода“.

У име организатора госте је поздравио и колумниста и један од уредника „Слободне Херцеговине“  Горан Лучић и одржао мали историјски час.

– Није ли право мало чудо видјети Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво “Гусле“ из Мостара у окриљу Храма Светог Саве у Београду, највеће православне богомоље у Срба. Но, док још није било ни темеља, ни куполе Светосавског храма, мостарске „Гусле“ биле су у окриљу највећег православног храма у Срба. Саборна црква Свете Тројице у Мостару била је те 1873. највећа у Србству, а уз цркву Светог Спиридона у Трсту, коју да поменемо такође подигоше и великим прилогом украсише Срби Херцеговци, бијаше и најљепша. Њих двије, тршћанска и мостарска љепотица, како се говорило у метафори биле су кћери по љепоти у красоти Високих Дечана.

У име организатора: Горан Лучић, колумниста и један од уредника Слободне Херцеговине (ФОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА)

Лучић је подсјетио да је српско пјевачко и културно-умјетничко друштво „Гусле“ даровано да буде великим и међу највећим у Срба, јер их и засноваше велики и највећи.

– У темељ „Гусала“ те далеке 1888. своје молитве и жар вјере положили су Шантић, Дучић, Ћоровић, Шола, Митрополит херцеговачки Леонтије Радуловић… сав наш ловор и наша маслина. Има ли љепше и потпуније асоцијације на „Гусле“ од српске херцеговачке капе, коју су чланови хора „Гусала“, као и сам председник наш Алекса Шантић, носили са здравим поносом и њежном љубављу – рекао је Лучић и подсјетио на симболику капа црногорских и херцеговачких Срба.

– То је капа вјечне српске жалости за Косовом; једина у свијету која сваким својим дијелом памти и слави то велико наше жртвовање под Газиместаном. Њен црни вијенац, ткз. Облиста, корота је вјечне Србинове жалости за сломљеном славном државом и витешком младошћу што је у гроб положена. Њено небо, тзв. тепелук, носи боју живе крви од хероја и памти жртвено поље косовско. Пет златних лукова опомињу на симболичких пет вијекова ропства који својом муком позлатише наше врлине, духовне снаге и жељу за васкрсењем, а православни Крст са четири огњила слави преживјело светосавско православље и српску мисао слободе у црногорским и херцеговачким збјеговима. Треба ли помињати колико је сам Алекса Шантић памтио наше идеале, молитве стиховима писао и вјеровао у дан новог српског васкрсења, записаног на овој капи. Ако је ико убрзао ослобођење Косова и Метохије 1912., то су пред милошћу Божијом срца налик Алексином – истакао је Лучић питајући се  „да не бјеше гусала да ли би Србија имала из чега васкрснути?“

Овакве карте ускоро ће да красе све херцеговачке школе: Српска духовна баштина на Косову и Метохији (ФОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА)

Он је као успомену на овај дан поводом дана држаности Србије оцу Радивоју Круљу уручио „Карту духовне баштине Срба на Косову и Метохији“ са жељом да „Гусле“ наставе да баштине стари косовски завет из кога су и настале. Прву овакву карту Лучић је већ раније даровао Културном и народном дому „Краљ Милутин“ у Пребиловцима. Лучић је још раније најавио да ће овакве карте у наредном периоду бити поклоњене свим школама у Херцеговини.

Миливоје Мишо Рупић, је у име Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду оцу Радивоју уручио књиге Јована Дучића.

– Ријеч је о књигама које је издало наше удружење „Анексија у БиХ и српско питање“ и „Дипломатски списи“ – рекао је секретар Удружења Миливоје Мишо Рупић.

Потом се гостима обратио духовни пастир Мостара Радивоје Круљ који се захвалио херцеговачкој омладини која је за 24 сата спремила ово вече. Он је честитао празник Државности Србије, Сретења Господњег и данашњи празник Симеона Богопримца, а потом свима упутио духовну поуку.

– Христос је сусрет Бога и човјека у њему богочовјеку Исусу Христу. Зато је сусретање у Христу и са Христом израз наше вјере. Поменућу сусрет српског Симеона Стефана Немање и његовог сина Светитеља Саве на Светој гори и знамо што се тада изродило. Поменућу сусрет Јована Дучића и Алексе Шантића у Мостару, који је потом постао престоница српске културе. Поменућу као трећи сусрет наших владика Атанасија и Григорија, а из њега се обновио и Житомислић – рекао је отац Радивоје Круљ и напоменуо да су „Гусле“ основане заправо 1882. године.

На крају програма који је водила надахнута Милица Дука, у име организатора Горан Лучић и гуслар Срђан Авдаловић су за трајну успомену и сјећање на овај историјски дан  свим члановима пјевачке групе поклонили макету Храма Светог Саве на Врачару.

Текст и фото: Трифко Ћоровић