Црква мора да се отвори и гради мостове разумијевања према савременом свијету, да се у том дијалогу обогаћује – а неприхватањем и презиром модерности себи само ускраћује простор за оно што је њена мисија: да човјечанству пројављује јеванђеоску истину, сматра др Пантелис Калитзидис, који је предавањем на тему „Православље и модерно доба“ закључио 4. годишњи скуп „Теологија у јавној сфери“.

Грчки теолог, са репутацијом једног од највећих живих православних богослава данашњице, вјерује у нужност креативног дијалога цркве у односу према нашој модерености, на начин какав је својевремено био и са хеленском, а у којем је „црква узимала елементе изворно стране њеним теолошким и онтолошким претпоставкама и плодно их асимиловала у свој живот и теологију“.

Штавише, напомиње он, управо је изворно хришћанство обећало свијету тада радикалне новитете, које у секуларизованом оквиру историјског дјеловања модерност настоји да оствари, као што су једнакост међу половима и расама, прве знаке еманципације жена, есхатолошко надилажење свих видова неправде и подјела, десакрализацију цара и грађанске власти, ослобађање људског бића од свих видова потчињености држави, законима и племену, нагласак на непоновљивој јединствености и уникатности људске личности…

„Чини ми се да смо потпуно заборавили да све ово представља једну рану верзију модерне, која из различитих разлога није била у стању да дворши своје ослободилачко дјело. Управо због тога није претјеривање рећи да је модерна – сакрализовани облик хришћаства, али у многих аспектима у социјалном погледу конзистентнији од њега“, истакао је Калидзидис.

У том смислу он подсјећа да је црква у традиционалним друштвима била и дио негативне спреге у „сакрализацији моћи и друштвених забрана свих врста“, деградирајући на тај начин теологију на старозавјетну ауторитарност, дух закона и „врлину“ наметнуту споља, а Бога „на полицијаца који одржава установљени поредак“, заборављајући да Он „постоји једино као догађај заједничарења и љубави“.

„Предање цркве није одређено разним традицијама, обичајима, навикама, струткурама и формама које нам долазе из прошлости и у себи нужно носе знаке пада и неуспјеха, компромиса и прилагођавања духу овога свијета или друштвеног конформизма. Црква је путовање кроз историју до есхатона, а не повратак на неку врсту ‘предања’, неко идеално ‘хришћанско’ друштво или царство“, напомиње он.

Отвореност према модерности захтјев је који произилази из есхатолошке мисије цркве: она је окренута будућности и не може поистовјећивати своју егзистенцију и мисију са било којим историјским или друштвеним контекстом, а сваки од њих, па и толико идеализовани предмодерни „хришћански“ свијет, само је једна, не и најбоља, фаза и структура.

„Једино тада се црква може обратити свијету, секуларном друштву и заједници грађана, онима близу и онима далеко од њене вјере, искуства и предања – како би поручила да је ‘Исус Христос исти јуче и данас и заувијек’“, нагласио је Калитзидис.

Православље и национализам

Калаитзидис каже да је живљење „ван станишта“ и за есхатологију једини истински идентитет хришћанина, али да су живот и трауме у реалном историјском контексту условили да се његова црква „затрује“ национализмом.

Као „заборав своје есхатолошке мисије“ национализам је, додаје он, постао „вјечитим искушењем“ православља, али и главни разлог због чега нас „неправославни не узимају за озбиљно“.

„Православни имају веома лијепу теологију у теорији, али у пракси је још увијек национални критерији доминантан. Неправославни људи се питају зашто би уопште постали православни, ако то подразумијева – да пређу из неке националне цркве у другу. Било би веома добро када би наши епископи престали да се понашају као национални хероји и лидери, а почели да се понашају као црквене старјешине“, истиче Калитзидис.

Симпосион израстао у живахног и љубопитивог дјечака

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије оцијенио је веома успјешним Четврти симпсион „Теологија у јавној сфери“, на којем су посјетиоци могли да чују надахнута и инспиративна предавања, занимљива мишљења и размјену ставова еминентних гостију из богословског и научног миљеа.

„Симпосион, који је напунио четири године од свог рођења, израста у једног живахног, љубопитљивог дјечака, истраживачког духа. Дјечака који је постао миљеник и мезимац својих родитеља, али и града у коме стасава и одраста“, истакао је владика Григорије.

Он је нагласио да симпосион у свој град уноси доста топлине и ентузијазам, те „као сунце међу тамне облаке разгони ону учмалост и летаргију које се сви плашимо“.

Владика Григорије је захвалио установама, институцијама и појединцима, који су учествовали у „одрастању и стасавању симпосиона“ и који су му од првих његових корака пружали безрезервну подршку.

Црква и женско питање

„Мјесто и улога жене у цркви и друштву“ била је тема панел дискусије 11 симпосиона „Теологија у јавној сфери“.

За теолога др Јулију Видовић нема сумње да је жена у хришћанство равноправан дио родне двојности „иконе божије“ и да је једнако позвана да се слободном вољом и даровима остварује по божијем „подобију“.

Видовићева признаје да у оквирима хришћанске традиције постоје и идеје о женској инфериорности, настале на неутемељеним тумачењима библијских представа постања – о првоствореном мушкарцу и жени насталој од његовог ребра – те предрасудама о подређености жене из селективног ишчитавања порука апостола Павла.

Жена се у црквеној заједници, додаје она, данас остварује као равноправан учесник литургијског славља, вођа или појац у хору, укључена је и у вјерску наставу, док је ускраћивање улоге свештонослужитеља више питање традиције, него што за ову мушку „ексклузивност“ постоји било какав теолошки аргумент.

Положај жене у већој мјери условљен је друштвеним и историјским контекстом, при чему позив на еманципацију, сматра она, понекад води у крајњу супротност од жељеног – да жена буде потпуно поништена пред мушким свијетом: пристајањем на робовласничке односе либарално-капиталистичког друштва жена зарад каријере одустаје од улоге мајчинства или ову важну улогу покашава надомјестити вјештачком оплодњом или сугорат-мајчинством.

Међусобно разумијевање два тијела исте „иконе божије“ остаје кључ њиховог остварења.

„Кад се мушракац и жена вјенчају, они иду три пута у круг око центра који је Христос. Сваког тренутка када жена пожели да мушраац иде око ње или кад мушкарац пожели да се жена креће око њега – настаје проблем. А кад и једно и друго хоће да се заједно крећу око Христа и у Христу виде центар свога брака и родитељства – онда могу да се изграђују и да се носе са тешкоћама којих је живот препун“, сматра Видовићева.

Филозофкиња Андреа Јовановић сматра да је код нас „женско питање“ данас у кризи јер су женски покрети, који су и кроз историју били носиоци промјена друштвеног статуса жене, изгубили базу и масовност, а капацитет да надомијесте њихову улогу немају често „полуприватизоване“ невладине организације које се још баве женским правима.

Пословним ангажманом, уз обавезе у домаћинству и улогу мајке, жене су и даље осуђене на „двоструко оптерећени живот“, при чему друштвено признање и институционалне олакшице, подсјећа она, нису стигли сами од себе нити као израз дарежљивости друштва, већ су резултат дуготрајне и упорне борбе женског активизма.

У недостатку других друштвених инстутуција, али и неповјерењу према западњачком феминизму, жене се, међутим, данас све се више окрећу цркви као уточишту, гдје опет, због амбивалентног односа према њеној улози, жеља за самоостваривањем наилази на препреке.

„Да ли жене треба да буду подређене, као што јесу, или да буду оне које подређују – мислим да то нису једине алтернативе и да је могуће осмислити свијет у којем ће жена бити – оно што јесте, а да буде и збринута и самостална и неподређена“, истиче Јовановићева.

Раде Савић