Четврти годишњи скуп „Теологија у јавној сфери“ настављен је панел дискусијом на тему „Страх и слобода“, на којој су говорили психолози доц. др Арта Додај и проф. др Жарко Требјешанин, те протојереј-ставрофор др Борис Брајовић.

За др Додај страх и слобода су дубоко испреплетени и феномени у сталном интеракцијском односу.

Простор у којем најбоље функционишемо је наша „зона сигурности“, каже Додај појашњавајући да потреба за слободом, у смислу могућности избора, често подразумијева суочавање са свијетом изван те зоне и сусрет је са непознатим, што по правилу ствара нелагоду страха. Иако је страх од ризика, истиче она, пратилац освајања слободе, једнако тако постоји и снажна жеља за ослобађањем од страха и преузимањем одговорности.

Протојереј-ставрофор др Борис Брајовић говорио је о феноменима страха и слободе у хеленској филозофији, али и хришћанској теологији, гдје страх Господњи није страх од божије казне већ се тумачи и као „почетак мудрости“, услов за конституисање односа са Богом, који је искључиво заснован на љубави.

Проф. др Жарко Требјешанин истиче да је страх иманентан људском бићу: човјек пати од природних, али и страхова које индукује друштво, страхује чак и од властите слободе, а злоупотреба страха средство је технологије владања још од првобитне људске заједнице…

Бјекство од слободе

Требјешанин истиче да је слобода цијењена као високо рангирана вриједност, она је велики дар и благослов, али освајање слободе не доноси увијек само задовољство, осјећање тријумфа, поноса и моћи – она је и проклетство, извор тјескобе, осјећања несигурности и страха.

„Тада човјек има потребу да се одрекне и побјегне од слободе и то може на више начина од којих је први – подчињавањем ауторитарности, односно нечему изнад њега, неком вођи или странци, јер се онда ту осјећа заштићеним“, појашњава Требјешанин.

Други механизам бјекства од слободе, појашњава он, манифестује се кроз деструктивност, када нагомилане фрустације због осјећаја ускраћености ескалирају у агресију и рушилаштво, у којима човјек налази сигурност и макар привид осјећања моћи, а трећи је – комформизам, односно саображавање ономе што су већински ставови и увјерења.

А у наше вријеме, додаје он, то је тржиште, које је неприкосновени арбитар вриједности, са чијим мјерилима се човјек саображава, губећи своју индивидуалност и идентитет, те постајући само роба.

Страхови и технологија владања

Требјешанин истиче да су злоупотреба страхова, оних спонтаних, природних и иманентних људском бићу, те намјерно и систематско индуковање нових страхова – од најранијих људских заједница препознати као инструмент технологије владања.

У најгрубљем виду злоупотребе, страховладе се уздају у примарни људски страх од смрти, те примјењују силу не би ли људе натјерали да се понашају на начин коректан и прихватљив из њихове ауторитарне позиције.

Један од метода владања страхом је и производња непријатеља, када се појединци проглашавају непријатељима друштва и због страха од посљедица те јавне етикете, одустају од своје слободе, док софистицирање ове технологије у модерности иде у правцу хомогенизације друштва кроз усађивања механизама пожељних образаца мишљења и вриједности, при чему слободу неслагања прати и страх од испадања из контекста и маргиназилације.

Требјешанин напомиње да страх често дезавуише морални интегритет човјека.

„Страх животу каља образ често, каже Његош. Дакле, човјек тада зна шта му је чинити и шта је добро, али то не чини управо зато што се боји и тај страх га савија, чини га спремним да се одрекне свог достојанства“, истиче он.

Страх од смрти и хришћанство

Страх од смрти је „страх над страховима“, примарни људски страх и „црв у човјековим претензијама на срећу“.

„То је страх који нам је просто уграђен у биће јер је примарна људска потреба да преживи. Међутим, хришћанство, управо тиме што је побједило смрт, вјером у Васкрсење може код човјека да створи одређену унутрашњу противтежу и да га ослободи тог страха“, сматра Требјешанин.

Промоција књига „Патрологије“ владике Атанасија

У наставку симпосиона „Теологија у јавној сфери“ промовисана су ревидирана и допуњена издања прве и друге књиге „Патрологије“, аутора епископа умировљеног Атанасија.

Према ријечима ђакона доц. др Здравка Јовановића, професора Патрологије на Православном богословском факултету у Београду, изучавање историје великих хришћанских отаца и писаца владике Атанасија – од закључења канона Новога завјета све до 451. године – резултирало је књигама које су својим садржајем, студиозношћу и посвећеношћу аутора непоредиве са било којом другом нашом литературом из области отачке теологије.

„Књиге, по општој оцјени, заиста обогаћују теолошку мисао Српске православне цркве, али имају и огромну релевантност и за најшири духовни и културолошки контекст, који превазилази стриктно теолошке сфере“, сматра Јовановић.

Он је додао да умировљени владика Атанасије већ ради и на наредна два наставка „Патрологије“, који ће обрађивати источне оце – од сабора у Халкидону 481. године до светог Фотија Великог, те латинске оце – од Првог васељеског сабора до Великог раскола 1054. године.

„Не сумњамо да ће владика подједнако студиозно присупити писању ова два тома, снаге и инспирације му понестајати неће, а надамо се да ће имати и довољно здравља да и овај подухват, на радост свих нас, успјешно приведе крају“, рекао је Јовановић.

Програм другог дана симопсиона завршен је представом „Седам“ у извођењу чланица Мреже жена вјерница Међурелигијског вијећа БиХ.

Кроз личне исповијести у форми документарног рецитала, представа казује од драматичној судбини седам одважних жена из земаља различитих култура, табуа и забрана и њиховој борби за људска права.

Раде Савић