Криза европског идентитета данас се најозбиљније манифестује кроз кризу либерализма, као вриједности на којој је и утемељена Европска унија, јер у околностима актуелних безбједносних изазова тешко налази праве одговоре, сматра политиког, аналитичар и професор на загребачком ФПН др Дејан Јовић, који је синоћ био гост друге панел дискусије 4. годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“ на тему „Европа на раскршћу: криза и будућност европског идентитета“.

„Конзервативизам је бољи пријатељ безбједности“, истакао је Јовић додајући да је још крвави распад Југославије показао да су вриједности – које се идентификују кроз високе стандарде демократије, индивидуалних права и слобода, те антинационализам – у дубокој кризи.

Говорећи о будућности Европске уније, Јовић је рекао да је она данас неизвјесна, да је овај политички концепт достигао врхунац изградњом позиције хегемона на континенту, али да је са сукобима у Украјини његовом ширењу дошао крај.

Нове интеграције, додаје Јовић, могуће су само на простору Балкана, за шта Брисел нема воље, а одустајањем, увјерен је, прави велику грешку.

У европске интеграције земаља Балкана не вјерује ни бивши шеф српске дипломатије Вук Јеремић, али додаје да Србија мора истрајати на путу изградње друштва на темељима европских вриједности и стандарда.

Јеремић истиче да Европску унију не треба поистовјећивати са Европом и европским идентитетом, заснованом на „заједничкој историји, култури и вриједностима народа“, а чији је дио и Србија „настала на темељима Византијског царства, а као модерна држава утемељена по узору на либерална европска друштва тога доба“.

И Јеремић сматра да након шока са „Брегзитом“ и побједе Доналда Трампа у САД није захвално предвиђати какве су перспективе ЕУ пројекта.

„Дође ли до изненађења на изборима у Француској, Европа коју знамо биће ствар прошлости“, увјерен је Јеремић.

Народ неће изабрати мир

Проф. др Дејан Јовић рекао је да у случају распада Европске уније, те евентуалног одустајања нове америчке администрације од обавезе да води бригу о Босни и Херцеговини – потребно наћи стратешку алтернативу за очување мира у овој земљи, те предложио да би то могао бити „троугао Москва – Вашингтон – Анкара“.

„Не будите у заблуди да ће народ сам да изабере мир. Нија га бирао ни деведесетих година прошлог вијека.  Дејтонски споразум је донио мир, јер је народ био искључен из преговора“, истиче Јовић.

На примједбу о улози Европске уније у војној агресији на Србију и отимању јужне српске покрајине, Јовић је запитао – има ли Србија било какав план интеграције Косова, подсјетивши да се и Хрватска својевремено није жељела одрећи простора Крајине, те да је њен план био „враћање територије, уколико је могуће – без народа који ту живи“.

Свето се враћа у јавну сферу

Теолог проф. др Зоран Крстић сматра да је јудеохришћанско предање у основи европског идентитета и вриједности које данас идентификујемо као секуларне, те да феномен религијског у европским друштвима, упркос социолошким предвиђањима, није ишчезао, а посљедњих деценија – чак добија и на интензитету.

„Одумирање религије није се десило, а сведоци смо повратка светог у јавну сферу. Социјализацијом религије призанат јој је и друштвенокорисни статус“, рекао је др Крстић.

Он је, међутим, додао да је религијска слика Европе „врло шаролика, флуидна и нестабилна“: вјера у свим дијеловима континента није једнако важна у животу грађана, а феномен религиозног манифестује се и кроз „припадање без вјеровања“, односно искључиво кроз свијест о припадности одређеној конфесијској заједници.

Посебно код младих раширене су и супротне тенденције „вјеровања без припадања“, као израз неповјерења у институције традиционалних цркава, а које се заоштава у кључни изазов данашњице: ко ће и на који начин преносити вјеру на нове генерације.

Питање религиозности, додаје он, усложњава и феномен „дисолуције вјере“, наводећи као илустрацију испитивање вјерских увјерења у Србији, које биљежи висок проценат потврдних одговора на питање – да ли анкетирани вјерује у Бога, а драстично мањи када се оно преформулише у упит – да ли вјерује и у Васкрсење.

Саборност цркве на испиту критског сабора

Четврти годишњи скуп „Теологија у јавној сфери“ почео је панел дискусијом на тему „Саборност и јединство Цркве у 21. вијеку, уз осврт на критски сабор”, о којој су говорили др Раде Кисић, професор на Богословском факултету у Београду, јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира и уредник највећег православног сајта на свијету и отац Вукашин Милићевић.

Проф. др Раде Кисић је појаснио да су православне помјесне цркве, живећи аутономно једна поред друге, створиле временом и властита теолошка тумачења и међусобне неспосразуме, због чега се и јавила потреба да се посљедице тог „паралелног постојања“ дијалогом изравнају, али је обимна и сложена проблематика, сакупљена у вишедеценијској припреми сабора, најпосле сведена на скромних шест докумената, који својим садржајем не доносе конкретне промјене, а у најбољем случају само потврђују постојеће стање.

„Бојим се да ова постсаборска тишина много говори и да тих шест докумената неће имати никакав револуционарни одјек у животу цркве, те да је највећи плод сабора – управо свјесност о кризи саборности“, рекао је он, подсјећајући да су од учешћа на критском сабору од 14 аутокефалних православних цркава одустале четири, међу којима је и највећа Руска православна црква, не признаћи ни светост нити сваправославни карактер сабора.

Кисић, ипак, додаје да је најважнија ствар што се након више вијекова догодило сабрање православних црква, као манифестација свијести „о неопходности да православни заједно живе, дјелују и превазилазе међусобне неспоразуме“, те да ће кључна бити тек његова рецепција, односно да ли ће сабор касније бити прихваћен од цркава које га данас не признају, као што су и многи ранији, подсјећа, са још скромнијим бројем учесника, тек накнадно препознати као изузетно значајни и добили епитет васељенских.

Отац Вукашин Милићевић рекао је да је највећи неуспјех сабора што се од сусрета православних цркава очекивало да конституише саборност цркве, која као суштина цркве и није била упитна, те да се на сабор не може гледати као на циљ, већ као наметод, односно начин да се отворе броја неријешена питања.

Јеромонах Игнатије Шестаков казао је да је одлуци Руске православне цркве да не учествује на сабору претходио низ расправа на разним нивоима, након објављивања садржаја шест саборских докумената, два мјесеца прије скупа на Криту.

Он сматра да су највише ломила копља око питања односа православља према другим хришћанским заједницама, али и да је то неслагање сложено нијансирано и не може се свести на тврдњу да је одустајање руске цркве од сабора – тријумф њених антиекуменистичких, конзервативних  и прозилотских тенденција.

Раде Савић